Гајење мале деце

12

п ако истраје док не прохода, док не почне говорити, оно долази одма у друге прилике, где му се непрестано говори да његово природно понашање није лепо, и од њега праве кип. Свака реч, сваки покрет детета смешта се у неки вештачки калуп, и све што овоме не одговара — сматра св да није лепо. Кроз ове измајсторисане мере пролази сваки нараштај.

Сад ћемо разгледати, у каквом се стању налази књижевност о васпитању деце п шта је на томе урађено. Разматрујући дела о овоме предмету, изненађује нас правац педагошке литературе. У свима скоро књигама, само се полемише против начина васпитања што постоји, у свима се тврди да данашње васпитање не ваља, али ни у једној се не каже, скоро ништа, о томе, како треба да буде: не износе се начела правилног васпитања. Осим тога, у многим се књигама баш ни мало озбиљно не говори о васпитању, нема скоро никаквих чињеница, којима би се потврдила каква мисао. На пример, веома је потребно ш важно знати, у колико дете осећа чим се роди п како се доцније развијају његова осећања. И заиста о томе врло често говоре: једни на пр. тврде, да се прво код детета развија слух, неки пак, да се прво развија вид: други тврде, да дете, при самом рађању, осећа бол, неки пак мисле 4: дете одма у почетку осећа, може да види и да разликује укус. Најзад има и таквих мислилаца, који стање детета у почетку његова развића објашњавају овом изреком: „Дете не види ништа, јер не види све.< Но најзначајније је то, што нам ни један од наведених писаца не казује на основу каквих огледа, чињеница, посматрања, аржи да су његове мисли, пазори о томе, истинити. Само је рад Каусмана изузетак од овога литературнога шљама. Колико ми је познато, он је први, који је покушао, да огледом реши питање о стању чула детињих при самом рађању. Тако је он извршио двадесет огледа над укусом