Гајење мале деце

ђемо по гдегде посматрања, Међу тим педагогија може опстати само као огледна наука; сва своја правила, све своје поставке, мора израђивати на основу огледа, опита, а никако на основу некаквих у глави замшшљених плапова. Ово помиње ни немачки Философ Кант. Он тврди да је „васпитање највећа, најплемепштија и најтежа задаћа<; п још ово: умеханизам< у васпитању треба претворити у науку..... А међу тим у књижевности још споре о томе, може ли се педагогија сматрати за науку, и узимају олако књиге о васпитању и гледају на њих преко рамена, пишу о њему — васпитању, узгред, немајући, међу тим, никакве спреме за тај посао. Није онда ни чудо, кад су се у педагошким књигама могле наћи н такве глупости: да девојчицама треба довволити, да трче само за дештирима, да женскиње трчи само да би је хватали. Зато н налазимо у педагошкој литератури грозне, нечовечне злоставе, како је отац ишибао свога трогодишњег сина три пут узастопце, само што он није хтео рећи: »а«! И оваку нечовечност педагошке књиге препоручују као веома корисву меру, на коју се ваља угледати! Таквих примера. има доста,

(С тога што се васпштања даћају људи, који немају ни појма о њему, који нису ни у колико спремни за тај племенити, нежни, велики посао, видимо да се :ш најкориснија мисао у примени тако изопачи, да човека ужас обузима, помишљајући на невину децу п нихову судбину. Данас, на пример, пико не сумња у корпст очигледпе наставе; алп у примени очигледна настава претвара се у нечувену, најцрњу карикатуру. На пример, задају целом разреду овакав задатак: „У соби је пећ — њоме можемо загревати собу. У пећ можемо метнути дрва, можемо наложити ватру, у пећ можемо метути угљена. Пећ може оџећи. — (0 пећ се можеш ударити.«“ и т. д. Сваку од ових реченица, понавља сваки ђак засе а после сви

лит авина ари