Гвожђе

— 11 —

ОР ИЕ

а

ĆZ

| | | || | ~) (7 | Ба 5 | || 5

o 777

TOV ЋУУ УРДУ У УРА

прође кроз грејач, постизава топлота, која превазилази топлотну моћ познатих горива кокса или угља, а оцу и сину Емилу и Пјеру Мартину (Епш и Рлегге Маг! п) припада заслуга, што су први успешно покушали у Сиреју (Француска), да генераторски гас примене за топљење гвожђа. Према томе и једни и други имају подједнако право на славу за један овако, за индустрију гвожђа важан проналазак. Зато се с правом ова метода и назива Сименс-Мартинова. Ради скраћености ипак само Мартинова.

Сл. бр. 31 показује обичну Симен-Мартинову пећ у просецима вертикалном, хоризонталном и са стране. Огњиште а је коритастог облика, нагнуто је напред и састоји се из киселе или базичне масе, Кисела у главноме садржи силицијумову киселину, док базична доламит, као и код Томасовог конвертера. Огњиште почива на плочама које су махом од ливеног гвожђа и између којих пролазе канали, кроз које струји хладан ваздух. Са предње стране огњишта налази се отвор, кроз који се отаче прерађено гвожђе, а који је, као и код високе пећи, за време рада затворен. На задњој страни налазе се врата, обично троја а некад и више, која служе за уношење материјала. Средња врата су махом већа. Са обе стране огњишта налазе се по четири или више отвора — канала, од којих су горњи мањи и из њих улази у огњиште загрејани генераторски гас, а кроз горње који су већи, улази у пећ топао