Гвожђе

По

и топионичари, већ су све ово остављали својим поданицима или давали под закуп, тек доцније су за време царева почели и сами овим да се занимају, или да преносе на државу. Да би спречили пљачку и убијање вредности металу, постављали су топнонице у близини рудника или шума. Њихове су пећи, зидане од камења или иловаче, биле копија шпанских пећи, високе, да би отровни гасови ишли што више горе. Један отвор нешто мало изнад подножја пећи, од прилике на месту где сагорева гориво, служио је за удувавање ваздуха, док је други нижи служио за избацивање згуре. У старом веку су мехове искључиво покретали људи, а тек у средњем отпочео је да се употребљава водени пад. Најстарији документи о употреби воде датирају из Штајерске из ХШ столећа и вероватно да се са употребом воде ту и почело, јер је Штајерска и у то време била важна рударска област. Топљење руде у таквим пећима, које су се звале пећи комадне или курјаче Stiick an Wolfolen било је на тај начин, што се руда мешала лећа и вероватно да се ту са употребом воде и почело, јер је са дрвеним угљем и стопљено гвожђе се сабрало у виду груде — | комада на дно пећи, одакле се после вадило кроз нарочити отвор, пошто се удувавање ваздуха предходно заустави. Згура, које је у груди било доста, истискивана је после ковањем. Једна груда била је тешка 200—300 кгр. и дневно се могле да добију највише две. |

Сличне пећи употребљавале су се и код нас у Варешу још од Римљана и задржале су се скоро до овог века, када су прорадиле високе пећи. У својој књизи Индустрија и занати I neo T. Миливоје Савић. говорећи о производњи сировог гвожђа и гвоздених израда у Варешу, вели о пећима, које су се за ту сврху употребљавале ово:- „Пећи су биле својина једног човека или више ортака с тим, да је сваки по извесном реду топио гвожђе, када на њега ред дође. Изузев ових чекића још је било око 50 ковача у Варешу, који су израђивали будаке, мотике, ножеве, потковице и клинце. Исто тако је било ковача у Вијаку и Крчевини. Пећи су биле 5 мет. високе, радиле су механичким меховима и угљеном од тврдог дрвета. Могле су да прераде 6000 ока руде за три дана. Давале су две врсте гвожђа, ковнога и то „прт или маџу“ које се отакало сваких 10 сати и то 1700 до 2700 ока и други бољи квалитет „надо“, које се добијало при послетку разваливши отњиште, и то око 300 ока. Почињало се у понедељак У јутро, а свршавало се у суботу у вече, прерадивши две партије, Послуга пећи се је састојала из једног топионичара и три помоћ-