Гвожђе

— 36 —

ника. Рачуна се да је једна пећ давала годишње око 420 товара, а да је целокупна годишња производња сировог ковног гвожђа. била око 10.000 товара, што би изнело 12.000.000 кгр., а то би одговарало око 25.000.000 кгр. гвоздене руде. Сирово ковно гвожђе је после у ватри уз водене чекиће са водом кретане мехове, претапано и варено. При варењу се је употребљавао само угаљ од меког дрвета. Ту је гвожђе и искивано у веће предмете, као раонике, цртала, шине за кола, шипке за ограде, сачеве, будаке, мотике, сикире и сл."

Осим ових пећи употребљавала се у то време за добијање ковног гвожђа и једна врста малих, ниских, јамастих пећи т. зв. „ватре“ или цурњаче (Ктпобтеп), којима је цев за удувавање ваздуха нагнута косо на ниже. За бржи, али мањи посао, оне су биле спретније од првих, много јевтиније и употребљавали су их нарочито путујући ковачи, као што их и дан-дани употребљавају цигани ковачи у Влашкој. У Шлезији и Саксонској оне су се одржале до ХЛХ века. На Корзици пак одржале су се до скора у свом првобитном облику, а у сев. Америци до скора, наравно у савршенијем облику.

На Пиринејима одржала се и данас метода старих Баска. Ови каталонски ковачи прво руду прже, па потом истуцају и просеју. Затим у пећи, сличној курјачи, набацају прво угљен. који сагори, да би је загрејао. Сада се на средини пећи намести усправно једна обична гвоздена плоча, па се са једне стране пећ иопуни угљеном, а са друге иситњеном рудом. Пошто се и једно и друго добро набије, плоча се удаљи. Затим се пећ потпали и пусте мехови у рад. У колико се руда топи и силази, у толико се додаје угљен и водом наквашена руда. Пошто се згура избаци и мех заустави, пруда се извуче и даље прерађује.

Сличне јамасте пећи „ватре“ употребљаване су и код нас | Врањском округу на Власини за време Турака, готово до пред само ослобођење ових крајева. Ми ћемо овде изложити у целини опис свих тих радова, које су нешто описали у своје време (1879. год.) и послали као извештај о рударству у ново-ослобођеним крајевима Министру Финансија инжињери Гудовић, Хофман, Клерић и Машин, а нешто наш познати геолог Др. Д. Антула у својој књизи „Преглед рудиште у Краљевини Србији“, коју је издало рударско одељење за париску изложбу 1900. год.:

„Размер радова зависио је поглавито од јачине воде за испирање, која се спроводила нарочитим каналима „вадама“ често из