Гвожђе

ЛЕ

растопљено гвожђе сипа преко усијане руде, успело је Енгле– зима из Лондона Перси Џилхрист-у (Регсу ОПећп5ђ и Томасу (Тћота5) 1878. г. који су у металурлији били готово дилетанти, да методу свога земљака усаврше. Они су за озиђавање конвертера употребили печен и самлевен доломит, кога су замесили са тером, па то под врло јаким притиском сабили у опеку. Постављен овим опекама конвертер је у стању, уз додатак печеног креча гвожђу, да без штете по њега и његове зидове, да јаку базичну згуру. Тиме се из гвожђа излучује фосфор, који је прешао у фосфорну киселину. За разлику од Бесемерове или киселе методе, ова метода назива се Томасова или базична. На тај начин омогућено је добијање гвожђа из руда, које садрже и фосфора, што обичном Бесемеровом методом није могуће, Томасова метода, која је потисла прву готово свуда, нашла је највећу примену у индустрији гвожђа у Немачкој, која се не може похвалити првокласном рудом. ji

Поред Бесемерове, односно Томасове методе, развила се у другој половини ХТХ века и т. зв. Сименс-Мартинова метода. Велике количине отпадака и старог употребљаваног гвожђа, које су услед већ развијене велике индустрије престављале извесно богаство, нису на жалост могле да се употребе, јер се досадашњим методама нису могле да стопе и прераде. За претопљавање ковног гвожђа потребна је већа температура, која се није могла лако да произведе досадашњим горивима. Заслуга припада Фридриху и Виљему Сименсу за проналазак гаса добијеног из угља, који запаљен може да произведе температуру довољну за топљење ковног гвожђа. Отац и син, Емил и Пјер Мартин први су 1865. г, применили у Сиреју у Француској овај гас у нарочито конструисаној пламеној пећи. Наравно с правом се ова метода и назива Сименс— Мартинова, јер је заслуга и једних и других за њу подједнака. Услед тога што је ова метода искоришћавала старо гвожђе и отлатке, а нарочито што је она била погодна за производњу челика, она је успела да све дотадашње методе превазиђе и да скоро освоји велику индустрију.

У данашњој владавини електрицитета није тешко погодити да ће чинлац упитати: па је ли електрицитет нашао примену У металургији гвожђа. Наравно да јесте и већ је успео да заузме једно лепо место. Очекује се да он своју примену прошири, Ma. да за извесне случајеве она мора да остане ограничена.