Гвожђе

лоту, већ на против уништава један део топлоте, коју развија угљеник.

Осим ових чврстих горива употребљавају се у металургији гвожђа и гасови: они из високе пећи и генераторски, о којима ће бити доцније опширније.

Од каменог угља употребљавају се пламене и гасне врсте за добијање ковног гвожђа, док се за топљење руде, т. ј. за добијање сировог гвожђа, употребљава готово искључиво кокс. Осим кокса употребљава се ретко где антрацит, а дрвени угаљ само тамо, где богаство у шумама то дозвољава. Према овоме за топљење руда потребно је гориво, које мора у првом реду да буде што чистије од састојака, који могу рђаво да утичу на гвожђе и да-уз то даје што већу топлотну (калоричну) моћ. Наравно да ове услове најбоље испуњава дрвени угаљ, те се он најраније и почео да употребљава за високе пећи. Међутим нестајање шума не само што је наметало потребу за штедњом, већ је дрвени угаљ постао и нерентабилно гориво, па су људи били принуђени, да за топљење гвожђа потраже друго које је јевтиније и које се може лако прибавити, Данас се топљење руде дрвеним угљем може да узме у обзир само тамо, где је богаство у шумама обилно и неисцрпно, као на пр. у Русији, Шведској. Норвешкој и неким пределима Уније. Ni,

Лилнит и тресет због много воде што у себи садрже и пепела, који сагоревањем остављају, а уз то и слабом калоричном моћи, нису прикладни за високу пећ. Добити кокс из њих је немогуће. Једино се за ову сврху могао да узме камени угаљ. Али се ни сваки · камени угаљ не може да употреби, већ само извесне врсте, јер обичан камени угаљ има особину да се у високој пећи пре сагоревања стопи, те јако поремети цео процес. Затим као непорозан и тежак спречава удувавање ваздуха у пећ. Да би се камени угаљ могао да употреби мора се коксирати, претворити у кокс, гориво које има све особине, које условљавају правилну радњу високе пећи и потребну чистоћу сировог гвожђа: порозност, чврстоћу, лакоћу и чистоћу.

Коксирању је циљ, да се из каменог угља извуку сви састојци, који при сагоревању не стварају температуру, а који на каквоћу гвожђа лоше утичу, Коксирање т. ј. сагоревање шкодљивих и непотребних састојака и влаге, врши се у херметички затвореним пећима, да не би приступ ваздуха омогућио сагоревање угљеника и невезаног водоника. Приликом коксирања каменог угља добија се осим кокса и мноштво разних продуката, врло потребних и ко-