Гласник Скопског научног друштва

Како су називали (Србе и Хрваше визаншински исшориши Х! и ХП века 9

устаницима Скилица ништа не зна. Но Шишић је морао претпоставити такви позив, ако је сматрао да се код Скилице имена Срба и Хрвата не употребљавају као синоними. (Он се ослонио на реч Хрвати управо тамо где је код Скилице говор о позиву устаницима у помоћ, али на том је месту баш штампани текст непотпун, а у испуштеном одломку јасно стоји да ти Хрвати станују око Котора и Папратне, српских зетских престолница, те да су то, према томе, Срби.

Скилицино разлагање о другом македонском устанку допуњује и наставља Никифор Вриеније. (Он има само два одељка, у којима говори о овом великом покрету, нарочито о његовим последицама у Дукљи, која је устанике помагала и једно време водила. У првом приповеда, како су се поред осталих народа, који су после битке код Манзикерта покушали расути Византију, дигли и Хрвати и Дукљани: „ехетеу 6 олунс Хоровалог хаћ Аиожлес атостаутеб Фтоу 49 ТАХориже жаба бетађору- Други, опширнији, одељак разлаже пацификацију узбуњених области, на које су већ бацали грабљиве погледе Нормани. Цар Михаило је послао оца Вриенијева ради умирења и осигурања тих крајева, „гле! 6: ХороВало. пад Жиотћеће Тју ЛАХоба жанра блетијору.““ (Он је прво осигурао Драч, а онда „еотофтеосе жале Аируд ој 728 Хоро оба“ ', које је, и поред великих теренских тешкоћа, савладао „745 уођу лебде атасол опостембоос Роролое потовцемос,““ Историци, који су гледали у изразима „ТГривали и Срби“ и „Хрвати и Срби“ саме (Србе, били су сви, наравно, мишљења да и Вриенијеви „Хрвати и Дукљани“ нису ништа друго него само Дукљани, Срби. Сматрали су, да је и ово плеоназам, где место имена Дукљани стоји Хрвати и Дукљани, или су веровали, да је име Хрват овде стављено место имена Србин, те да би требало израз „Дукљани и Хрвати“ читати као „Дукљани и Срби“. То је мишљење заступао сасвим разговетно Рачки: „Па он (52. Вриеније) описујући те догађаје, којих је главом свједок био (то је погрешно; отац Вриенијев је умиривао устанак) непријатеље називље „Хоробито хол Лиждеће“. Под овим другим именом разумиевао је љетописац јамачно становнике Диоклие (Зете, садање Црногоре); под оним првим именом није могао разумиевати становника државе хрватске, јер се ова није заратила била с царевином, него је разумиевао становнике сусједних Диоклији земаља, које су међашиле с драчком темом и били савезници Диоклији. Код Никифора опажа се тием она етнографска терминологиа, коју видисмо код његова сувременика Сцилицеса, кој за исти народ употребљује име сада Хеовето сада Угрр. Иначе Никифор нигдје не спомиње државе хрватске, која ваљда није ни дошла у ближи дотицај с източно-римском царевином у доба од побједе Исака Комнена до свргнућа Никифора Ш Ботониата, коју поменути војвода у својој повиести описује. Није ни чудо, јер Хрватска од времена Петра Криесимира све се више удаљивала од изтока а све више прислоњала на запад.“ Такво је тумачење потпуно умесно и сасвим одговара и начину како су неки византински историци плеонастички називали Србе с два имена, и тадашњим односима у српским државама, које су биле у непријатељству с Византијом, и стању у Хрватској, која није имала разлога мешати се у сукобе с Византијом. За Рачким је пошао и А. Петров, који је у својој познатој студији О Бодину гледао у Вриенијевим Хрватима и Дукљанима само Дукљане, један део Срба.“ На странпутицу је завео неке српске и хрватске историке Јован Сегер у својој студији о Никифору Вриенију, мада је она с историјске стране најслабија. Он

+ Месерћот Вгцеппи Сотптепамотишт |. Ш, е. 1 (Ед. Вопп.), 100.

» Љта., 102.

# ла. 102—3.

» Касја Р., Бстркогев..., Кад 11 (1880) 171. Није овако јасно рекао Рачки своје мишљење у ранијој студији: Вотђа Јижић ЗЈомепа..., Када ХХМП (1874), 128—9.

4 Пешровг А. Книлазђ Константинђ Бодинљ. Сборникђ статен по славинов Бдћнпо составленљи и изданињи учениками В. И. Ламанскаго по случаво 25-лбил его ученоћ и про-

феесорскон дбателбности, СПБ, 1883, 248.