Гласник Скопског научног друштва

Како су називали (Србе и Хрваше визаншински историши Х! и ХП века 77

То је све Скилицино, кога се он држао и када је писао о Стефану Војиславу: „бтоброљ 192 5 59 Вогоутоо 2 ђе дућр, ВооуХајос бусробугусо, 98 ара пер! ађтђу содАеЕис жфу топа 6050: обе ТААрриоће Фифолеу (бе ис Фуроб у, 74 просота

1055 6060: тобтос #Фуђ ха Реџаов бтђхош еХтбето, 'ПофаХлобе те ход Херфооб ха: 860. тобто броугувс““ Текст је скраћивањем мало тривиализиран и празнина стила је улепшана неком узрујаношћу, много афектираном. Зонара је додао за

Војислава још да је био „2хо%ле“ То је карактеристично. Мало му је било плеоназама са (Србима, и Тривалима, и другим истоплеменицима, него је још додао да је Војислав „Скит“, да испадне читава табла народа ! Из целог одељка избија очајно незнање о фактичним односима, које Зонара забашурује гомилом имена, која су за њ очевидно само имена с мутном садржином, наравно осим (Срба. Трећа његова белешка, која се тиче другог македонског устанка, била је среће,да је потакла прва, Орбинијева, домишљања о идентифицирању Срба и Хрвата: „Тф титр 6 сте тле Васућејис фолоб 76 ту Хрофалиџу Еуоб, 006 ођ хол Убовојс тубе жаХобо, зхежуто, ТУ ту Воџхуфову уфрау бтижеуертибе жолавуеу“ То је преписано из Скилице и каснији, добро упућени, историци нису се ни позивали на Зонару, што његова улога, овде обична извађача, није ни заслуживала. Њему односи на југозападном делу Балканског полуострва нису били ни изблиза тако познати као Скилици и Вриенију, који су их и сами боље знали и имали за њих боље информаторе. Из њихова начина називања Срба и Хрвата види се сасвим разговетно да су они знали за племенску сродност Срба (односно Дукљана) и Хрвата, када су их идентифицирали исто онако као што је мислио (Скилица да сме идентифицирати Србе са Тривалима, за које је веровао да су живели некад у истим земљама где и Срби. Ради литерарних, антикварских, разлога, они су тражили синоним за име Србин, и једанпут су га налазили у племенски сродним Хрватима, други пут у територијалним прешасницима, Тривалима, Зонара чак и у Скитима, као да би плеоназми у речима могли допунити садржајну оскудност њихових информација о Србима. Најважније је идентифицирање Срба с Хрватима, изведено због племенске сродности, јер је необичније, док су сасвим обична византинска идентифицирања народа само због антикварских, литерарних и чак етимолошких разлога. М без ових сведочанстава Скилице и Вриенија смело би се сасвим поуздано рећи да процес диференцирања Срба и Хрвата у ХГ и ХИП в. није био још дотле доспео да би га странци могли приметити. (Они су за слабије обавештене били хомогена словенска велика маса, а боље упућени умели су већ уочити српско-хрватску, нарочиту, целину у њој. Тако су поступали и Скилица и Вриеније, који су сматрали српскохрватску заједницу толико блиском да су писали име Хрват као синонимно за Србин и Дукљанин. После њих је то чинио још Никита Акоминат, али не бих рекао тако јасно и убедљиво, када је бацао Котор у Хрватску: „ита |ују та обриси 61606 ретро (52. (тефан Немања) Хорфами опопоштол 702 прбб саотбу етиспала тбу Катубиву ту жорфбтији“5 А још је магловитији Лаоник Ханкокандила, када говори о односима између Словена уопште, а нарочито између Срба и Хрвата: „Мета дЕ тате Тажоугу (52. Мурат) гта Мосођс ход сета ТрфиХлодс“ те 65 (ЕУ06 тађута подолбтилбу те пол |еуџстоу по жалф ту обжооџбуту ФУФУ, ефте Фпо ЛАХОфу рораг дтеоуаигуоу тобтђу фжлав СУ уфриу, 605, 6 Фумо, Фто тђе пероу то Тбтрбо ет еотубљоу те Корштујс, Флб те Кростаб по: Побсоскоу тбу 26 тоу Фрхтооу фухвомфу од Утрџтиас Те Убу обто Рета желоореуђе..““ Даље разлаже, како су се Срби били настанили у земљи где због зиме није било могуће живети и

,

ЕУ а с

' 551а., 617.

Пра 1713. |

8 Месећав Сћопгавагв Назгола (Ед. Воипп.), 1835, 206. Ово је место преузео у своју хронику Теодор Скутариота и писао, сасвим по Никити Акоминату, о Стефану Немањи: „.-Хорбелаиб те

Ототолетол, ЖИЛ просо 5иљтбу етистолол тфу Дехолброу ТУ жоретти“. Ауоубиор Убу Хроулђ Ед. К. Затав, Месоло пл ВА Мођи, МП, 1894, 272. Исп. Вугх. 24., Х1 (1902) 544.

4 Гаотгса Сћагсосопапае Аећетепз5 Еволатшт Ји десет (Ед. Воптп.), 34.