Гласник Скопског научног друштва

Преглед литературе 303

„свирач“ сопшћши „свирати“). 0 у овој речи не постаје од нем. Рледе!, него служи за испуњавање хиата у слоговима иг-и. Истога је постања и немачко 4 у Ртеде!. То испуњавање хиата морало се догодити већ у вулгарном латинитету. (Овако се најлакше објашњава веза између немачког и романских облика, која је задавала потешкоћа Мајер-Либке-у КЕМУ 9419.

(Ове све примедбе нису у стању да умање вредност Капиданова рада, који долази после Вајгандова и доноси више од последњега. Говор мегленских Влаха данас нам је након његове студије сасвим јасан. Желимо само да он што пре публикује и другу и трећу књигу с наративном литературом у том диалекту и потпуним његовим речником. Тада ће нам бити у свим потанкостима познат као и аромунски или дакорумунски. Тешка питања о постању овога диалекта, о миграцијама, о ужим и ближим везама са дакорумунским и аромунским, где су и када су те везе и контакти били и када су прекинути, остаће дакако проблеми и надаље. Науку је рад Капиданов свакако обогатио. Жалити је само, што су се увукле бројне типографске грешке, које би се биле лако дале уклонити, да је и други чисто лингвистички део радње био штампан не петитом, него истим словима (гармондом) као и први етнографско-лингвистички.

П.

Годину дана касније објавио је Капидан у Пушкарову часопису Гасоготата, св. ТМ. студију „Румуни номади, изучавање живота Румуна на југу Балканског Полуострва')“. У редовима што следују даћемо потању анализу садржине и неке критичке примедбе на ауторова извођења. Како аромунски пастири из Фрашери (у Арбанији), са Грамоса и са Пинда у многим крајевима, као у Беру (Верији), Водену и у Меглену, напуштају данас номадску форму пастирства, заиста је на месту, како вели у предговору аутор, да се опише садашње стање те врсте пастирства, пре него сасвим пропадне.

У првом чланку истиче аутор велике климатске разлике на Балкану, које су погодовале развитку ове врсте пастирства. Аутор разликује две врсте пастирских кретања: а) Гтапзћитапсе, 6) номадизам. Код прве врсте само се чобани селе са стадом на летовалиште (== >дтагес) и на зимовиште (;егпалћес). Код друге врсте чини то исто читава фамилија (==јагд, ја сат) са читавим својим иметком заједно с чобанима. Обе ове врсте сточарских кретања Аромуна јављају се у данашњој Грчкој, Албанији, Србији и Бугарској. На свим овим територијама имају они исту ношњу и исти језик. |Њихов номадизам је посебне врсте: врши се периодичким селењем и везан је на провизорне колибе. Из провизорних њихових колиба могу да настану села, па чак и вароши. (Овакав се номадизам налази још код неких племена малисорских, чије су сеобе у прошлости даље ишле него данас. Грци, Бугари нешто мање, а Срби и Арнаути нешто више, познају пастирство само у облику „Тапзћитапсе“. Нешто што наличи на аромунски номадизам (према Цвијићу, Насеља |. п. СХО) нашло би се само код Срба у Босни на Игману, Бјелашници и Трескавици. Код „Дакорумуна нема такођер пастирства у облику номадизма, барем нема доказа зато. Одбацује мишљење Рацелово, да је пастирски живот исто што и номадизам. Истина је само то, да се пастирство посредством од „Егапзћитапсе“ може да развије у номадизам. За време немира „Егапзћитапсе“ може да еволуира у номадизам. Аромуни не воле толико „фтапаћштапсе“ колико номадизам. „Ттапзћитапсе“ познају Аромуни у Тесалији у селима Шеску, Алимери и Бахче, где се мушкарци баве земљорадњом, а шаљу само пастире у планину. То су ови учинили зато да не иду далеко од својих жена. Код Срба, вели према Цвијићу, налазила се „фтапзћштапсе“ од Златибора и Рогозне (између Митровице и Новог Пазара) све до Лике у Хрватској. Код Црногораца вршила се

1) Котапа потаг. Зифи Фт маја КотапЏог Фил види! Ретпзше! Бајсатсе. Сјуј 1926. р. 187. Са бројним сликама. Дело је посвећено г. Пушкару.