Гласник Скопског научног друштва

304 Гласник Скопског Научног Друштва

из Брда до мора и Подгорице и т. д. Арнаутски пастири летују у Проклетијама, а зимују око Љеша, Мали Ренсит и Мали Каракачит; бугарски пастири летују на Балкану, а зимују око Рушчука и Свиштова и у Добруџи, они из Средње Горе иду на Марицу, а са Родопа на Егејско море. Романски народи (Талијани и Шпањолци) познају само „апзћштпапсе“. У Ердељу зимују т. зв. Мокани, Мороени, Цуцуени и Руффит у равницама Мунтеније и по брдашцима Олтеније.

зрок развитку номадизма код Цинцара био је онај исти, који и код Арапа у Алжиру пре француског освојења, где су пастири ради опште несигурности морали бити оборужани. Несигурност, која је настала доласком Словена и касније Турака на Балкан, створила је номадизам. Данас је аромунски номадизам у потпуној декаденцији.

Номадизам је био у прошлости, као малим делом још и данас, само особеност аромунска. Чини се да га је било и код северних Дакорумуна. Из језика, вели р. 21., даје се то закључити. (Овде је аутор нажалост нејасан, јер би хтели знати, који су то језични моменти, који говоре зато. Исто је тако нејасан, кад вели, да установе војводства и кнежевства и челништва говоре зато. Цинцари из Арбаније и Пинда долазе у Акарнанију, Етолију и на обронке

лимпа, они са Грамоса до у Маћедонију. Пре 200 г. долазили су они са Пинда и у западну Тракију, а они са Грамоса у Родопе и Балкан. Одатле ишли су неки напред у домовину, неки према Дунаву, други на Егејско море и у Солунску Кампању. Такво је кретање било и онога хелтос-а Моћи а, који се помиње г. 1065. у Тесалији. За номадизам код северних Румуна доказ су влашка имена из 12. и 13. века у Галицији и по северним Карпатима. На то упућују и сеобе ердељских пастира у румунске кнежевине све до Добруџе и Дунава. Ешт. де Макјоппе је први исправно упозорио на ова периодичка кретања. До 10. века могу се арумунска номадска кргтања само пргтпоставити. (Од овога века даље имамо и историских потврда за њих. Прва је из 8. века са Халкидике, кад се помињу ВАауортујуо, како је већ Томашек истакнуо. Аутор и на њих протеже примедбу Ане Комнене, која вели за Влахе, учеснике у борбама Алексија !. (1091) са Куманима, да су номади. Скилицес и Кедренос знају за |Хауо 06022, што је исто као и арн. идефаг и кеелашор (== са! ог) у старосрпским повељама. У 11. веку оснива се за њих у Тесалији посебна управа (2071 тбу МАУ "ЕХХа бос). Год. 1065 говори Кекауменос о влашком устанку против Византинаца у Тесалији. Влашки је главар био стари Николица. Тада се вели, да су Власи од априла до септембра заједно са женама и децом у „великим брдима у Бугарској“. (Ова „Бугарска“ је Самуилово словенско Маћедонско Царство, које је Василије [. Бугароубица раније уништио. Биће дакле да се ради о брдима маћедонским и трачким, а не балканским. У Тесалији је Бела Влашка као опозиција Црној Влашкој у Мезији између Дунава и Балкана. И хроничари почевши од Никете Хониата па све до Кантакузена говоре о Власима номадима. Вест ЖХониатова, да су Петар и Асен нашли у цркви људе са изврнутим трепавицама, одговара аромунском обичају извртања трепавица, кад се хоће неко престрашити. Аромунски се номади помињу у Родопама и у каснијим вековима. Неки француски калуђер јавља нам о номадском животу код Арнаута. Из византиских вести, то аутор особито истиче као и сви румунски писци (н. пр. Јорга), никако не изилази, да су Аромуни били само пастири. Влах = арн. гетег значи додуше само пастира, али ваља узети, да византиски писци ради влашког селења нису могли да запазе њихова бављења занатима и агрикултуром. Данас се грцизирани Румуни у Загори код Пинда баве земљорадњом. Исто тако и Румуни западно од Пинда, који још сачуваше свој језик у Палиосели, Рааг близу Самарине, као и они у Палиохори, Флору, Гребеници, у Меџову (= аром. Аттст) у Епиру, у Сираку, Туриа, Каларли, Смикси, у Фурка, Армата. Велике челнике имало је 11 општина: Апипе, батаси, Аштеги, Вајеаза, Ремуоје, Ађеја, Заташпа, Зпиж, Еџгса, Петшаси, Статозјеа. Осталих 50 били су земљорадници. Власи око Охрида у Доњој Белој су само малим делом пастири. Песник Белимаче тврди и за Моловиште и Гопеш, да су у почетку били земљорадници. Око Влахоклисуре, под брдом Асшти а! Саси, три цинцарске општине, Јажса,