Гласник Скопског научног друштва

Преглед лишерашуре 305

Сатдов и Чиреши, биле су земљорадничке, али ради немирних времена морале су да:пођу у планину. Арнаутски и Маћедонски Власи данас су и земљорадници. Има међутим и језичних доказа за то, да Цинцари нису истом у последње време научили пољопривреду. Набраја за ту тврдњу 11 латинских њихових израза за пољске радње, 5 за пољопривредне алате, 6 за цереалије, 2 за сламу. Међу овим називима разликује две врсте: 1. оне, које су ови Власи могли сачувати из латинскога језика, а да се нису морали бавити земљорадњом, 2. оне, који претпостављају бављење са обрађивањем тла као што су атца (= гумно), #/гитате (== млаћење, вршење), хотештате (= вијање), зеаште (= срп), "тате (== жетва), особито здатсГаге (= плевљење), аташ (= плуг) и оотега (= лемеш). Зато одбацује Думкеову тврдњу, да су Румуни научили земљорадњу од Словена, а држи се Јорге, који тврди, да су је задржали још од прије доласка (Словена.

Моје се мишљење у овом питању поклапа са Домашкеовим, да су Румуни могли доиста до данас сачувати извесне латинске изразе агрикултуре, али одатле још не следује, да су се у средњем веку морали њоме и бавити. оотет је заиста постојао у балканском латинитету, како показује арн. итђ< лат. оотаз. Влашке занаџије могли су сасвим лепо овакову реч да сачувају. Из данашње језичне анализе чисто ништа не следује о томе, шта су Прарумуни (== њем. Џттштапеп) прије 1300 г. знали, а шта нису знали. (Они су у току времена могли изгубити неке латинске речи за земљорадњу, а неке опет, које су им биле потребније са пастирскога гледишта, задржати. (Са пастирством у вези је саде и сдгтаге (= пут), речи које долазе и у топономастици. Из алб. су узели К ега за своје старије саг (= кола). Не знам, зашто би ове речи саг и сдгате говориле за њихово бављење земљорадњом, кад су и пастирима исто тако потребне. Е

Аутор расправља затим о челнику, који данас означује најбогатијега поседника оваца и уједно главара у једној /асагг од 50 породица. Његов положај је наследан. Има велику власт, некада чак војничку и судску. За тумачење речи употребљава Кекауменосову идентификацију стралтубб==7товАу лос, које се преводи и са сжотер. Закључује, да је код Румуна у почетку челник означавао сличног функционера као и код Срба, док је данашње аромунско значење младо. М из развитка ове речи закључује, да су првобитно Аромуни били и сталноседеоци. То исто доказује му и институција /сам, која одговара словенској задрузи. Ваља ипак признати, да има доста нејасности у овом закључивању.

После тога аутор даје преглед данашњег стања номадизма код Аромуна. Пинд чини највећу масу таквих Аромуна. Пре 200 година били су само Аромуни у Загори. Овде су великим делом грцизирани. Сва њихова кретања немогуће је овде набројити, јер би требало напросто превести овај одељак књиге. Прегледна карта ионако показује, куда и откуда се врше њихова кретања на зимовање и летовање. Данас је још од 40 села остало само 13 аромунских. Нека места као Вагаза напустили су Аромуни ради навала Турака и Арнаута.

Топономастички материјал, што га аутор доноси из Загоре и са Пинда, доказује, како су сва ова аромунска насеља уско скопчана са старим словенским становништвом. Има ту места, која показују још исте гласовне појаве као и говори од Прилепа, Морихова па све до Битоља. Место Гаса биће зацело исто што и лжка. Поред тога наводи аутор и облик Газа за исто место. Овај ми је облик нејасан. Упор. и аађ за де у Епиру. Готово се може рећи према топономастичком материјалу, да Аромуна има свагде онде где је било Словена. Аутор дакако не истиче ове чињенице. Али ће зацело о њој ваљати водити озбиљна рачуна при проучавању постанка номадизма аромунскога.

Поред РКатзетоџ, друге групе аромунских номада, који су се кретали у северном правцу, ваља споменути као трећу групу њихову Грамоштане (Статозгепа), који се крећу у новије доба по Србији и Бугарској. Москопоље и Корица су њихове насеобине. Арбански су Аромуни сви са Грамосте. Разлика између ове групе и Пиндске је у говору. Ради навала Арнаута из Колоње