Гласник Скопског научног друштва

306 Гласник Скопско Научно: Друштва

селили су се у Битољ, Крушево, Трново, Магарево, Нижопоље и т. д. Словени их зову Власи „Каракачани“ и Јуруци(о) (Сами се пак зову „Саракачани“ они који говоре грчки.

Арнаутски су Власи још и данас прави номади. (танују у колибама. Ваља разликовати два краја: 1. у горњем току Девола, и 2. од Драча до Валоне поред Јадранског мора. Центри првога краја су Шипска, Москопоље, Биткући, Габрова и Лунка. Били су на гласу и као трговци. Некада богати град Москопоље данас је јадно село, у којем станују Арнаути и Власи. У другом су крају и данас још пастири и кириџије. У Музакији има 40 влашких села и катуна. Центар Влаха из Дангли и из Колоње био је Фрашери. То су Рдтзетоћ. |ЕЊих има и око Премети. Из Фрашери дошли су и у Корицу. Њихова је и Бела на северу Охрида. Дошли су овамо из Ктат и из Подградеца, где су некада становали сами Власи, који су овамо дошли из места ЉМсеа и Лунка. Северно од реке Шкумби око Каваје кретали су се Власи на летовање према Охриду или Пећи. Из другог дела Музакије ишли су на летовање на Томор код Берата, где има и румунских имена. Албански Власи ишли су и на југ у Валтос и Ксирумери на десној обали Аспропотама. Ту је било Влаха већ у 14. веку, заједно са Словенима и Арнаутима. Звали су се Карагуни, Арванишовлахи и Гасшики. Акарнанија и Етолија била је у Средњем веку Мала Влашка за разлику од Велике Влашке у Тесалији. Овде 50—100 породица чини зфапе, који аутор зове и /асат.

Читав овај преглед данашњег стања завршује се кратким разматрањем о однарођивању Влаха. Они око Призрена и који су ишли још даље на север у Далмацију однародише се посве. Однарођују се иу Арбанији. У 17.—18. веку однарођивање њихово у Средњој Гори, у Родопама и Тракији је свршена ствар. У Загори грцизирани су они, који су се бавили земљорадњом.

Други главни одељак Капиданове радње о Аромунима као пастирима бави се терминологијом. (Описују се живот и ношња пастира. Истиче, да се њихова ношња, која је свуда иста, код оних са Пинда, Тесалије, Грамоса као и код оних у Арбанији, разликује од оне што је носе пастири грчки, бугарски, српски и арбански. Даје опис те ношње и слике. Терминологија није дакако потпуна, јер се односи само на главне комаде одела, а не на поједине делове, за које би требало дати и шематичке цртеже, да би се тачно могло знати, како се што зове. Разликује два слоја речи: 1. старе: сасша = капа), сатеа5а (= кошуља), гтеате (= гаће), К'ергаг (== женски прслук преко кошуље), будап (= појас), заг(т)са (= хаљина за студен), Гатбаге (= кабаница преко целога стаса). Од ових су илирске речи бубпи, сасша _ арн. бтез, Кезтје, латинске сатеаза, К'ерфат, затса и гдтфбате, док је словенска само гтеапта. 2. Млађе су му речи Криле (= зобун), сипаиз, (долази преко брипе), #аасап, који се не разликује много од тагћоћ (== хаљина за свечаности), соатт! ( = чакшире, хлаче, оно што у Морихову и другде зову бечви). (Од ових се речи прве три налазе и у другим балканским језицима; припе је млетачка, сипаи5 је турскотатарска, боагтћ му је непозната, али може бити у вези са бог, соага (= узица). Мени пак изгледа, да је ова реч, коју сам констатовао код Влаха на летовишту у манастиру у Прилепецу као и код оних из Крушева, у вези са стсог (нога) у даљој изведеници са суфиксом -стиг Срум. -е# и премештањем акцента: стбогв! > содти. Прва два слога слила су се услед хаплологије. Реч! је дакле потпуно идентична са срп.-хрв. ногавица за чакшире.

Стару влашку реч К'ергаг заменила је турска меке, као и у другим случајевима. |

Грци Купачари (од Самарине према северној међи Тесалије) имају исту ношњу као и Аромуни. Закључује одатле, да су они грцизирани Аромуни. Од исте терминологије за одећу имају само бПрит, габарап, таг оћ, битттаап и р:5Е, док им је различит назив Кеш а. Али ваља приметити, да сам аутор наводи њихову реч за чакшире, која је, како мислим, зацело словенска. То је усзл=о7'%, очито иста реч, која долази код Малоруса као хољава, а код нас на острву