Гласник Скопског научног друштва

372 Гласник Скопског Научног Друштва ·

адјектив /адсати5 „оборужан косом за одбрану“ или на композитум јага (= породица) -- саје (= пут)р

Р. 167. Турци нису раширили код Словена ') реч колиба, јер је турска реч словенскога порекла, а не грчкога, како показује ои 6. (Словенска је реч стара позајмица из грчкога хаХб:т како показује о за «“. 6 место 8, како би се очекивало, сачувано је као и у лат. саплађа > коноба. Значајно је свакако, што су Арнаути и Аромуни позајмили грчко саре,

Арн. фит „колиба“ стоји у вези са срп. хрв. буња“) (у Далмацији).

Срп.-хрв. качор и качара немају ништа заједничко са рум. савегага (= кућица), диминутив од саза, него су изведеница од каца- -јара У). Према томе из срп-хрв. речи ништа не следује у погледу могућности, да је сазстоад постојала некада и код Аромуна.

Р. 170. Ако каже, да се таз < лат. тапзит налази и значењу „ЗсћајфАЊе Ка Бећаје“, онда би било добро, да је споменуо срп.-хрв. туђицу са Крка мошуна, која значи исто, само је изведена од тапзит са суфиксом -голе.

р. 171. а!ед (с!. р. 117) == -татепа „скоруп“ је ваљда турска реч Љага.

р. 171. Интересантно је сибапа (р. 112), која не исходи од срп. собапа, него од чобања; из мађарскога дошла је чак овамо, њ у чобања се осећао као пл., зато је у аром. створен нови синг. са н.

Р. 171. фитраса „врста котла“ дошло је зацело у влашки од славизиранога турскога бакраџ, у овом облику (бакрач) говори се и у Босни 8),

Рр. 172. соаса „урез у знаку > на уху овце“, за коју реч каже аутор, да је нејасна постања, зацело је исто, што им франц. сосће БЕЛЕ 2009.

Рр. 173. азттЕ те „јаловост, неплодност (код оваца)“ није нејасно, него је у вези са зтетр, срп-хрв. шширка са к место п, које до сада није расветљено. Пада у очи метатеза ег> 7, упор. обратно ргавапиз > раћт.

р. 174. гаси (боја вуне) (р. 105) је можда у вези са стаприг.

У закључним разматрањима поставља аутор ове тезе из својих студија: 1. Каошто језик Аромуна, тако и номадство њихово приказује старији стадиј румунскога живота. То још не значи, да су у средњем веку били само номади. Агрикултура је постојала код Румуна и на југу Дунава. Јединство језика између северних и јужних Румуна било је осигурано баш пастирством. 2. Аромунска је ношња њихов спецификум. Нешто од те специфичности налази се и код Арнаута. То говори у прилог оних историчара, који траже постање јужних Румуна на југу Дунава. Да су се они могли одржати, томе је исти разлог као и одржењу Арнаута, који избегоше потпуној романизацији тиме, што се склонише у скровита места арбанских планина. Таква високо положена насеља неприступачна Грцима спасла су и Аромуне од грцизирања. Номадски живот помогао им је одржати везу са северним Румунима. 3. У почетку се селе и на исток као и на запад Балканскога полуострва. Источне њихове насеобине сачуваше се до данас. Оне преко Далмације изгубише се. Данас долазе на западу само до Драча, на истоку до Струме, Месте и Родопа. Одатле долази уплив источно-бугарски на Аромуне. (Ови се Власи разликују од српских Влаха = каснијих Морлака. 4. Пастирство веже не само северне и јужне Влахе него и Аромуне и Арнауте, јер су ови последњи у средњем веку номади. М Арнаути и Аромуни показују везу са старом аутохтоном ношњом, Свих ових веза нема између Румуна и осталих балканских народа.

Морам признати да сви ови закључци никако не излазе из ауторових разлагања. Испитивање аромунске ношње је сасвим сумарно. Колике су везе овде са Арнаутима, а колике са (Словенима, шта је овде прастаро, а шта је настало под упливом касније моде (језично на пр. Брип, бфепеогеће, оетја упу-

ћују на Млетке), то се још све овде мора испитати. Поред језичних, ваљаће ') Овако је мислио и Миклошић, о. с. р. 125. Он позна турски облик Гађа. 8) Упор. Мазјаот Ујезта, ХХЈУ, р. 229. ") Упор. Маретић, Сатана !.зи тера, р. 3284, ") Ак. 27, 1, 161,