Гласник Скопског научног друштва

Преглед лишерашуре 373

правити студије о самим предметима. Закључак под бр. 3. изилази заиста из ауторових студија само до тврдње, да треба разликовати Аромуне и од Влаха У старој српској држави и од Морлака у Далмацији. За последњу тврдњу није аутор донео никаквих доказа. Да се постигне извесност у тврдњама под бр. 4., требаће још историских студија о пастирству и код балканских Румуна и код Словена, поред опажања о садашњем стању, како би се тачно уочиле сличности и разлике. Свакако пада у очи, што аутор не ствара никаквих закључака из словенскога дела аромунске пастирске терминологије и терминологије ношње. Ако су у овом погледу биле тако големе разлике између Румуна и Словена, како се имају схватити сличности у терминологији Надаље је аутор пустио потпуно из вида још једну чињеницу, а то је, да свуда, где год има Аромуна, наилазимо на словенска имена места. Њихова су седишта према томе у уској вези са првобитним седиштима (Словена. — За све ове ствари требаће још пуно детаљних студија. ПИ о

ХМ. Вапевзси, Сћапсетепћз рој аџез дапз 1е5 Ва!салз аргез Ја сопаибће де Гетрјгте ђшстаге де Затџе! (1018). Мочуесаих аАцсћев Ђухапнпз: Вистагје ен Рагађћоп. Асадсбтје Воџта:пе Вие п де Та зесКћоп ;збоглаџе. Тоше Х. Висагезћ 1925, стр. 49— 7265

Горња расправа М. Вапезси-а, професора Универзитета у Клужу у Румунији, посвећена је питању организације области некадање (Самуилове царевине након њена пада и доласка под византијску владавину. Претходно говори писац о историји Самуилове државе те приказује постанак ове државе као последицу померања центра бугарске моћи из дунавских области, које је византијски цар Јован Цимискес 971. год. био анектовао, у западну област Балканског Полуострва, где се у брдским крајевима Македоније и Албаније све до Јадранског Мора концентрисао бугарски отпор, који се по пишчеву мишљењу може објаснити једино обилном и енергичном потпором од стране румунског становништва које је у тим областима — нарочито у планинама било бројно заступљено и представљало изврстан војнички елемент. Писцу нису биле познате расправе От. Б. Прокића: Постанак једне словенске царевине у Маћедонији и Јован (СКкилица као извор за историју маћедонске словенске државе у Гласу Срп. Кр. Акад. Наука 76 (1906) стр. 217 вад. и 84 (1910) стр. 61 зад., те су тако историјат постанка (Самуилове словенске царевине, њена етничка структура, њен политички карактер, њена основна политичка концепција и крајњи политички циљеви посве погрешно приказани.

исац на основу материјала садржаног у византијским хроникама и печатима високих византијских функционара приказује организацију области некадање Самуилове царевине у доба византијског господства. Територија (Самуилове државе била је у главном подељена у две велике области: у унутарњу област са средиштем у Скопљу и у приморску област са средиштем у Драчу. Организација ове две области пак изведена је у смислу система тадање византијске администрације, која се оснивала на начелу комбинације војне и цивилне власти у рукама врховног војног команданта дотичне области.

Формирање византијске провинције скопске области пада у доба владавине цара Константина УШ. (1025—1028), брата и наследника цара Василија П. (976—1025). На основу података византијских хроничара може се са доста великом тачношћу одредити опсег скопске области. (Она је према том обухватала градове и крајеве груписане око линије Вардара и Мораве, наиме: Струмицу, Прилип, Охрид, Костур, Призрен, Сердику, Ниш и Сирмијум. Средиште ове области био је као што се из савремених докумената јасно може видети град Скопље. На избор Скопља за средиште нове византијске провинције пресудно је утицао централни положај овог града у округу нове области његове, стратегијска важност, те систем комуникације којим је Скопље

било везано са појединим деловима провинције.