Гласник Скопског научног друштва

36 Гласник Скопског Научног Друшшва 72

веља, а од нарочите је важности што баш сумњива повеља бр. 42 носи на неповређеној црвеној свили један висећи златан печат Душанов. За мене је питање: може ли се један златан печат, утиснут као пломба на врпцу, свући и пренети на другу повељу а да не остану трагови тог фалсификата7

сума, о којој се ради, тако је велика да би у случају преваре морала изазвати оправдану сумњу и у Новом Брду и на царском двору, те превара не би могла никако успети баш због великих својих размера.

Из тих разлога можемо имати и другу хипотезу. Није ли ту у ствари велика издашност Душанова према најпоштованијем од њега манастиру. Повеља бр. 43 изгледала би као концепт пресуде, којом су се расправили дуги спорови између Хиландара и Св. Арханђела. Нису Хиландарци могли да буду задовољни том пресудом, која им одузима неке поседе и права, и у последњем тренутку могли су издејствовати од цара једну богату милостињу, подсетивши га на све заслуге Хиландара у дотадашњој српској историји и српској култури. — Таквих дупликата повеља, од којих једна је као концепт, а друга дефинитиван текст, каткад са променама, налазимо доста напр. и у архиви руског манастира Св. Пантелејмона на Св. Гори.

Не можемо за сад решити да ли су чл. 17—18 повеље бр. 42 једна интерполација или не. То не смета, међутим, да у својим осталим члановима остане та повеља (и цела повеља бр. 43) веродостојна и врло значајна за историју српског права.

Повеља бр. 41 интересантан је пример како је царска канцеларија могла издавати и по неколико аката у истом правном послу, и како се ти акти разликују и по обиму и по стилизацији.

Цела повеља бр. 41 јесте само једно знатно скраћење обе претходе. [. Већ је нарација нешто скраћена. [. У диспозицији долазе само 8 чланова, од којих чл. 1—5 понављају чл. 1—5 повеља бр. 42 и 43; чланови 6 и 7 понављају чл. 11 тих повеља. Све остале одредбе великих мајских повеља (чл. 6—10, чл. 12—926) испале су и замењене једном кратком одредбом (чл. 8 у повељи бр. 41) која потврђује Хиландару сва имања, које је он држао „до поставленига камена светога Архангела“, дакле више од 12 година. Ш. Есхатокол обухвата исту молбу наследницима, исту клетву и короборацију (која одговара чл. 24 повеље бр. 42).

Хрисовуље су у то време важиле као најјачи доказ баштинских права у судским парницама. Зато кад се у једној повељи решавало о неколико баштинских и других права, (као у пов. бр. 42), важно је било дестинатару да има неколико званичних преписа те повеље, да на сваком месту поднесе једно аутентично царско писмо. Могао је добити потпун препис повеље, а могао је молити и само за извод из акта. Такав је извод христовуља бр. 41. Шест недеља после царске пресуде (17 маја) издаје исти логофет Ђорђе једну нову повељу, датирану 2 јула, у коју улази од 26 чланова само 7 истих одредаба (и једна општег садржаја). Ту су само одредбе о међама појединих села и планина метохије (Св. Петра, и одредбе о тргу у Призрену. Изостале су све одредбе, које говоре о судским и фискалним имунитетима и о дохотцима из скадарске области. Очевидно је, да је Хиландару требала једна повеља за граничне спорове, која би се могла изнети у случају да се опет јави „једна ипотес за земљу“ (чл. 93 ДЗ).

Повеља бр. 41 дакле је у ствари један званичан извод из царске повеље, која се ипак пише као самостална хрисовуља.“

(Садржај и узајамни однос те три повеље (бр. 41, 42, 43), који нисмо могли да расветлимо у потпуности, дају ипак неке нове податке за дипломатику и историју права Душанова доба.

1 Требало је само платити таксу за повељу: логофету — 30 перпера, а дијаку — 6 перп.

за писаније (чл. 134 ДЗ).