Гласник Скопског научног друштва

58 Гласник Скопског Научно Друштва 12

Најзад, последњи пут се бедба изрично прописује у хрисовуљи цара Душана, издатој око 1348.—1353. г. манастиру Св. Арханђела код Призрена. Поред напред наведене одредбе о насељеним зидарима, тамо је прописан и овај општи закона Срвелтегик:

Две факотан 8 недеан 2 дНН наднмицомк што нмк вели нгблмнк. И да

008 кКдкб вгакога жита но кге гбрвгтокавши бебти. И сгЕно Црвкви да косе

колико ве тфбек. И виноградњ да ТЕЖЕНО Беакк по зЗаконд.... И ЕлАСТЕДЕ кон ге окрктано 8 Црвкке да ор8 Бгакога жита ЕКдЕб, и што 83офе, ди закаачи, н сКна да косн дбнк но здегве, н по статк винограда... (696—7)

Кад се наведене одредбе последњих хрисовуља, у којима се спомиње само бедба, упореде са одредбама првих двеју хрисовуља, где се поред бедбе прописују и работе заманицом, — намеће се питање: како се има разумети то одступање» Ако је у једном случају јасно, да су се дужне работе имале свршавати на два начина, тј. заманицом или бедбом, — онда како су сеу другом случају морале обављати оне работе, за које није изрично наређено да се врше бедбомг

Треба само овлаш упоредити одредбе једних и других хрисовуља, па одмах увидети, да, ако има одступања у изражавању, у самој замисли њиховој извесно није било разлике. Тамо, где заманица није нарочито споменута, на њу се је морало помишљати као на нешто по себи разумљиво. Из скоро свих наведених одредаба може се лако видети, да је бедба била изузетни начин свршавања дужних работа. Главне работе, напротив, вршене су по правилу заманицом. Зато се је онда могло сматрати излишним, да се то и изрично казује.

Можда ће неком пасти у очи, да је у хрисовуљи цара Душана наређено „Србима“ манастира Св. Архангела да работају у недељу 2 дана “надимицом“, а није речено да работају заманицом. Пошто „надимицом“ значи од дима, оџака или куће, то би се та одредба могла употребити чак и за правдање мишљења Ст. Новаковића, по коме је заманица значила „свак без разлике“, тј. нешто више и теже него надимица. Међутим, то не би било тачно. Рад надимицом никако не искључује рад заманицом. Јер да ли су из једне куће морали да излазе на неку работу сви за рад способни укућани (тј. по Новаковићу „свак без разлике“) или само један радин, — за рад заманицом је сасвим свеједно. Главно је при раду заманицом, да дотични радници раде без плате и о својој храни. Одредба, пак, да се дводневно работање сваке недеље има разумети „надимицом“, унета је само ради тога да се избегне неспоразум и спрече злоупотребе, каквих је извесно било тамо, где о томе нису постојали нарочити прописи. Иначе дводневно работање могла је црква тражити „наодрицом“ тј. од постеље или брачног пара, као што су опет подложници могли цркви нудити дужно работање од „стиштника“, о којима је у неким хрисовуљама реч, а не од дима.

Ну, постоји још једна одредба у Душановом Законику, која може унети нешто забунеу предња објашњења. Ту одредбу садржи члан 68, којим је прописан МЕДОПХОМЊЋ Закон по бљеоно зеилн. [По том закону меропси су били дужни да 8 неделке факотам дка дани промгарб;... Но заманнцомв да МЗ сена кош Авнб ЕДИНБ НО Бнноградк ДАНА ЕДИНК... _ Прелазећи преко тога, што се у тој одредби никако не спомиње бедба, главно је за ову прилику, што се из ње може извући закључак, као да је заманица важила само за косидбу ливада и копњу или бербу винограда, а не за дводневно работање сваке недеље. Међутим, по мом мишљењу, такав би закључак био погрешан. Ни у једној законској одредби главна работна обавеза није прописана да се врши бедбом. С обзиром на изричну одредбу „старога закона Србљима“, који је прописан у грачаничкој хрисовуљи краља Милутина, извесно је да су главне работе вршене заманицом. На то се је прећутно морало мислити и при састављању чл. 68 Душановог Законика, ако је уопште његова стилизација очувана верно како је првобитно гласила. — Али за то има случајева, да је косидба ливада прописивана као работа бедбом, Тако је учињено особито у грачаничкој хрисовуљи краља Милутина,