Гласник Скопског научног друштва

73 Бедба и заманиша џу Срба средњеза века 59

као и у његовој хрисовуљи датој цркви Св. Ђорђа у Скопљу. А може се мислити, да се одредба о бедби односи и на косидбу у хрисовуљи цара Душана, датој цркви Св. Архангела код Призрена. По њој изгледа чак, да је и у винограду работано бедбом. М данас се мобе највише позивају ради жетве и косидбе, а где има винограда, честе су мобе иради њихове садње, обрадбе и особито ради бербе.

Кад се све то узме у обзир, онда наведена одредба чл. 68 Душановог Законика не само не доводи у питање изложена објашњења, већ и сама она постаје потпуно јасном и логичном. Изрично је наређено да меропси косе и раде у винограду заманишом само зато, што се из неких разлога није желело да они те работе врше бедбом, како је то по обичају другде вршено. То значи, дакле, да је том одредбом укинута бедба на свима оним господарствима, која су припадала пронијарима. Да ли је то укидање требало да важи и за владалачка и властелинска газдинства, не може се тачно утврдити. Али да је она и даље одржавана на манастирским имањима, о томе сведочи хрисовуља цара Душана дата манастиру Св. Арханђела у време или неку годину после проглашења првог дела Душановог Законика. Изгледа, међутим, да се је укидањем бедбе односно укидањем обавезе храњења бедбара хтело да олакша нарочито пронијарима с обзиром на све оне њихове дужности према владаоцу и држави, од којих су цркве биле потпуно ослобођене.

7. ПРИГОВОРИ ПРОТИВ СХВАТАЊА БЕДБЕ КАО МОБАРСКЕ РАБОТЕ И ОБЕСНАЖЕЊЕ ЊИХОВО.

Изложеном схватању бедбе као мобе са обавезом храњења бедбара могу се учинити два главна приговора. Наиме: 1.) Ако је бедба била заиста моба, онда зар није противно духу саме бедбе да се прописује и одржава као обавезни облик работег — и 2.) Зар је ондашњи друштвени положај меропаха, отрока и свих врста подложника допуштао, да се њихови господари, па макар то били и сами манастири, брину још и о томе, како ће своје потчињене гоститиг

Ма колико ти приговори изгледали по себи озбиљни и тешки, ипак се примерима из нешто ближе прошлости може доказати, да су они неоправдани, За ову прилику довољно је навести само ове примере:

Жупник Вид Дошен, у свом спеву АХдаја зедтосјама, објављеном 1768, г. (на стр. 60 и д.), изнео је, како лакомци:

Сили име придивају моле да им радит мора, и њу мобом називају... и на пољу и на двору... (Све од стара до малена, Јер тко мољен радит неће, буди мушко буди жена, под тојаге себе меће....

У тим прекорима, мисли се, свакако, на ондашње прилике у Славонији. (Стога није чудо, што се, по тврђењу М. Курјаковића, у Врбови (Славонија) и сада још „под именом мобе разумевају господарски (тј. пољопривредни) послови, које ће младеж обављати господару бесплатно, само треба да им то господар стави до знања“.! А тако је било скоро свугде и под Турџима. Познати наш најбољи познавалац правних народних обичаја, Валтазар Богишић споменуо је у једној својој радњи, како „Турци, спахије, изопачивши нарав обичају мобе, кмеше позиваху на мобу као на неку дужсносш“.> Петар Мркоњић, опет, истакао је, како су се у Средњем Полимљу и Потарју дужности чипчије према аги или чифтлик-сахибији састојале онда, сем осталога, и у томе: „да му долазе на мобу.кад је сазива при копању, орању, косидби, жетви, окопавању кукуруза или сечењу грађе“. У Херцеговини, пак, по опису Ј. Дедијера, „у неким мјестима морао је кмет у име хизмета и мобину обрађивати“. А мобине су биле оне најбоље њиве, које су у многим чифтлицима бегови издвајали за себе и са којих су сав род

3 ЗљотиК та пагодп! Жуој 1 ођ:баје, књ. 1 (Лаостеђ, 1896), стр. 219. > У. Востае, Ртауп! ођтсај и ЗЈоуепа (1866), стр. 188 (примедба 8). 8 Насеља српских земаља, књ. 1 (1902), стр. 309.