Гласник Скопског научног друштва

715 Бедба и заманиша у Срба средњега века 61

Да би Ферат, дакле, одговорио обичају хранења мобеника, макар и насилно покупљених, не устручава се да прибегне новом насиљу отимања овнова од самих тих мобеника, како би им спремио дужну вечеру! Наравно, у доба безобзирнога самовлашћа Турци насилници чинили су све, да на тај обичај и на ту дужност забораве. Извесно је из таквог доба потекла прилепска народна песма, у којој се ћерка жали мајци:

Пладнина, мајко, пладнина, Под сенка би ни однесол, „Да знап Турчин правина, Кај онаја вода студена, Ручеко би ни донесол, Кај онаја трава зелена!!

(Од дужности храњења умобљених радника нису се изузимали ни манастири. У Скопској Црној Гори, нпр., кад село иде на црквене и манастирске радове, „шШада храну дају цркве и манасшири“.“ У Охридском крају, међутим, понеке послове око обраде земље раде сељани о својој храни, али „за време жетве и вршидбе црквени насшојници дају им угошћење.“'

ви примери су довољни да утврде: да је и под онаквим приликама, какве су биле у средњевековној Србији, моба могло бити, и да, према томе, прописивање извесних работа бедбом ниуколико не искључује могућност да је бедба онда била исто што је сада моба. Сами примери, пак, о гошћењу мобара како на принудним тако и на манастирским мобама, могу потпуно оправдати тврђењ=, да је таква обавеза постојала и за бедбе у средњем веку, па било да су се оне купиле драговољно било по налогу. У то тврђење може се веровати тим пре, што постоје несумњиви докази, да онда није било непознато гошћење подложних работника за време обављања обавезних работа. Напротив, чак је давање хране у извесним случајевима стављано у дужност дотичним господарима, у овој прилици манастирима.

ајстарији спомен о храњењу подложних работника налази се у хрисовуљи краља Владислава, коју је издао око 1234—1243. год. манастиру св. Богородице на Бистрици у Полимљу. У њој је прописана ова и оваква м'Кропвшка факота:

М'Кропњха да обе пол огив м"ти. СЖно да кон дори га н негтане. ћетве да ЖЕНЕ НО ННЕ лихо свонхЕ мати, трн ДЕН Да ЖЕНЕ но трн о дЕНН да плаве, н тбзи да им ге даа Еести..... (590).

(Ова одредба је веома значајна двојако: прво стога, што потпуно потврђује, да су при обављању неких радова — у овом случају при обављању жетве и плевљења (извесно у винограду) — меропси добијали храну од манастира; а друго, она може послужити и као несумњив доказ, да је бедба постојала и око половине 173. века. Треба само упоредити ову наредбу са напред саопштеним одредбама о бедби (на стр.55—58), па се одмах може лако уочити, да се у свима њима мисли на истоветни начин рада. Шта више, та истоветност је тако очевидна, да би се самом њом, и без других доказа, могло устврдити, да је бедба повлачила обавезу храњења бедбара. Једино што је у хрисовуљи краља Владислава изостала реч бедба, иначе све друго је везано за бедбу, па и обавеза да се меропсима „даје јести.“ Зашто, пак, назив бедба није и ту употребљен, већ се је прибегло описивању, тешко је рећи. Али се из тог случајног или намерног поступка не смеју правити закључци, којима би се доводиле у питање тако очигледне истине. Многим примерима се може доказати, да таква и слична одступања у средњевековном изражавању, често и у току једног и истог написа, не значе много нити мењају суштину ствари.

(Осим тог најстаријег спомена, обавезе храњења работника за време вршења појединих послова постојале су и дошније. У светостефанској хрисовуљи краља Милутина, нпр., изрично је прописано и ово:

' Сборвикђ на народ. умотворенил (Софија), МШ, 129. 2 Ат. Петровић —- Етнограф. Зборник ЈУ, 433. » К. А. Шапкаревљ, Сборникђ отљ бљлгар. народ. умотворенил, УП (1891), 193.