Гласник Скопског научног друштва

2 | Гласник Скопског Научно Друшшва

византински писци веома мало вести, па и од тих се још један део без икакве сумње тиче Срба. Та су места одувек дражила хрватске и српске историке, а и стране, и изазвала су читав низ испитивања, која су била диктирана не само научним, него и политичким разлозима. Но и поред множине покушаја тумачења није цело питање никако на чисто изведено. Још се старе погрешке понављају и склапају нове, неосноване и неумесне, хипотезе, а то се да лако избећи, ако се споменуте вести свестрано претресу. Особито, ако се то учини у вези с једним накнадно објављеним местом из Јована Скилице и онда утврди, колико год је могуће поуздано, како Јован Скилица, Никифор Вриеније и Јован Зонара употребљавају имена Србин и Хрват — да ли има у том неких правила, и да ли има могућности да се на основу тих правила и иначе утврди, служе ли се они њима као синонимима или не, и да ли, према томе, неке њихове вести спадају у српску или у хрватску историју г (Осим тога мора се сам за себе бар покушати расветлити проблем о паралелном византинском употребљавању имена (Србин и Хрват уопште и о том њихову замењивању, па дати што вероватнији одговор на ванредно занимљиво питање — да ди је замењивање имена последица неупућености или је, напротив, основано на тачном познавању односа, који су онда давали за право сваком, што се народности тиче, да замењује имена Србин и Хрват 2

(Одговори на сва та питања могући су, али нису лаки, јер код византинских писаца нема никакве чврсте конзеквентности у употребљавању имена Србин и Хрват и у идентифицирању та два племена. Има само неких правила, која су, чини се, нарочито код Скилице зависна и од извора, који су пред њим стојали, и од жеље за стилским ефектима, којих се готово ниједан византински историк није хтео одрећи. Та се правила морају пронаћи, и на основу њих ће се видети не само на кога се дотичне вести византинских историка односе, него и откуда је дошло до замењивања имена Србин и Хрват.

]

Цар Константин Порфирогенит знао је да су Хрвати и Срби два сасвим сродна племена, али их ипак није идентифицирао и замењивао, него је само спровео, колико год се дало, потпуни паралелизам у приказивању једних и других. Први је од византинских историка поистоветио Србе и Хрвате Јован (Скилица, који је живео у Х! в., свакојако под крај тога века. (Он је врло добар извор за упознавање Византије уопште, а одличан за информације о развоју и пропасти македонског Самуилова царства и свих догађаја у вези с тиме. У целој историји балканских (Словена као да му је средиште македонска царевина. Поред ње и ради ње он остале (Словене и спомиње, међу њима и Хрвате и Србе. Његова прва вест о њима као да се несумњиво тиче Хрвата. Пошто је, наиме, приказао пропаст Самуилова царства, наставља Скилица овако: „Тф бе Вогијег просеробтувам, те ВооХусцтас бооХофесте оте), жаћ те биоре Ефуђ ту Хора тбу, Фруоутаб Еубутеб ддо ФбеХродс, Фу просровутоу хог Феиодата Хобеутоу 08 жлуђвис |лауба Отуђхот 'убуоуг моћ та Ф9уђ. |буоб 66 6 тоб. Хидјоо жралбу фбеАфос 700 Местбууео Убрјизу тајђсол оду. туге“: (Очевидно је овде говор о племенима у близини Срема, можда би се смело рећи, и јужно од њега, дакле о Србима а не о Хрватима, па се ипак ово место из Скилице редовно тако схватало као да је заиста говор о Хрватима, и то о хрватској краљевској браћи Кресимиру и Гојиславу. За овакво схватање би говорило спомињање имена Хрвати и истицање два брата, а тада (#1018) су Хрватском можда збиља владала два брата, Кресимир и Гојислав, од којих једноме, Кресимиру, и Тома Архиђакон приписује византинску патрицијску титулу, што би се све слагало са Скилицином тврдњом.“ Против оваквог тумачења највише говоре географски разлози #

' беогаи Сеатет Њефомагшт сотрепашт, П, Ед. Вопп., 1839, 476. ; г Тћотаг Аксћфасопиз : Еазјопа Зајопнапа, Ед. Каси, Моп. зрес!. ЋавЕ. Зјау. тема. ХХМЛА, 55, Ш, 1894, 42.