Гласник Скопског научног друштва

27 Софијски надбискуп фра Пешар. Бодан Бакшић | 87

1741 довуку у Млетке и да га власти озбиљно узму на одговорност (160), једно понижење, које га је већ 10 јануара 1742 у шибенском манастиру Св. Ловре отерало у рани гроб (161).

од годином 1776 спомиње се међутим, да је Славонац фра Иван Великановић (1723—1803) дао у Осеку „Размишљања богољубна Св. Бонавентуре, кардинала и научитеља серафинскога, сврху муке и смрти Господина нашега Исукрста и отајстви Одкупљења народа човичанскога“ (162), али како до тог дела никако нисам успео доћи, не знам, представља ли та едиција треће издање Бакшићевих „Размишљања“, или је то сасвим нов превод, као што је нов превод, уосталом неке скраћене редакције од четрнаест глава, издање титуларног сионског бискупа Дубровчанина фра Себастијана Франковића (1800—1864) „Богољубна размишљања врху Муке Господинове сложена и принесена у језик словински из књигах сераф. науч. Бонавентуре Светога“ (Рим 1861).

Друго је Бакшићево дело „Благоскровиште небеско Марије Дивице Мајке Божје“, Рим, код Франческа Монете, 1643, дакле издано у приватној наклади надбискуповој. Натписни лист резан је у бакру: у врху је слика Благовести, с бока два барокна анђела, а подну један гениј раширених рука. Десном показује на грб Бугарске испод царске круне, а левом на Бакшићев грб под надбискупским шеширом: три хоризонтална појаса, у првом емблем фрањевачког реда, у среди грб Бугарске, а испод три отворене руже, што ће представљати грб неког папе или кардинала ондашњег. Преко целе стране надбискупова лозинка: „Му, апшпо гећогш“.

Дело је 24 октобра 1642 имао на цензури Бартоломеј Кашић, а састоји се од шеснаест глава с пуно примера или прилика, којима се хоће да рашири и утврди култ према Богородици, нарочито према лоретској Госпи, па тако и почиње с једном посветном молитвом „Приславној Мајци Божјој Марији Дивици од Лорета“, а свршује с лоретским „Летанијама Б. Дивице Марије“.

Лоретско светиште, с кућицом за коју се верује да је Богородичина, па да су је анђели донели из Назарета најпре у наш Трсат, а отуд у талијански Лорет, у близини Јакина, било је одувек привлачно хаџијско место за људе из западних наших крајева: за католике подједнако као и за православне, јер је на пример Владислав Херцеговић ишао у хаџилук тамо (163), а тако и зетски господар Иван Црнојевић (164), који је своју задужбину православни манастир на Цетињу, чак и подигао, 1485, из захвалности према лоретској Госпи. Одавно имамо ми и литерарних споменика о том светишту. Без сумње је још из петнаестог века један такав наш саставак с ознаком, да га је писао „Бартоломио калзћер од Валенброзе, призур од свето Вардиане“, који долази у дубровачком ћирилском зборнику од 1520, а то је у ствари превод талијанске „Кејано Техгатат“, што је

160) Љаа. 283.

161) Маззае 1739-1743 у омишком фрањевачком манастиру.

162) 1. Кившјете „аКстзја, ВЉНостаба ћгуајзка |, Хастеђ 1860, 170. Р. 7. ајате, Девећјећје Чег 5иавјамласћеп ГлЉегавиг П, Ргас 1865, 256.

(163) Јаречек-Радонић, Историја Срба ЈУ, Београд 1925, 181.

(164) 2. Ми озећ, Мопитептфа ветјса, Млеппае 1858, 530: АзБ грбхми смереннњг и недостоинњг раб Христоу нареши се Иванђ ШрБноевикђ, попдшенјемђ Божјемђ заради сбгрбшенти моихђ избгнанноу ми б6вшоу Фтђ моего ФтБчбствта измаилђтбекбтмђ царемђ соултанђМехемедомђ, иже многа царствта прис и многе царе побћдБ;, и никтоже емоу соупротивити се вбзможе, и пришњдш ми вђБ странљг Италте обрфтохђ прђбчтодино храмђ прбчисте владњгчице наше Богородице близђ града глаголбмаго (гакбшна, глаголбмБл де Лорита, и вв нђмБ видђхБ нероукотвореннњ: образђ прбелавнме Матере Бога нашего, гаже многа члодеса и знамента сбтвараетђ, еже и очима нашима видбхомђ; и падохђ ницђ на землео прбдђ тое страшнБгиђ Фбразомђ и помолихђ се онос милосрвдио и обфти мое врсесрбчно вбздахђ тое благооутробто: аше оумилосрбдит се на мене недостоинаго раба своего и вбзвратитђ ме вђ землио фтБчбствта моего, да потбшоу се црђковђ створити вђ чбетное име не. Тбмбже по своемђ чловђколмобо милостива ми ббстђ Мати Творђца моего и прошенје мое исплбни, и азђ потђшахђ се вБседоушне и вљсесрђдбчне обфти мое исплбнити, еликоже ми 6б6стђ вБзможно, и сбадахђ храмђ на местђ глаголбмбмђ Цфтинћ вђ славоу и вђ хвалоу тое Госпожде Матере

Божје вђ име рождбства се и монастбгрђ при нђи сбтворихб. У. КТагб, Јуап Стпојеу:б, розђедпј товгродаг Лефе, Млепас 1891. 11.