Глас народа

Број 8.

У НОВОМВ САДУ, У НЕДЕЉУ 13. ЈУНА 1871.

Година I.

ГЛАС НАРОДА. ЛИСТ ЗА НАРОДНЕ СТВАРИ, ПРИВРЕДУ, ИОУКУ И ЗАБАВУ.

„Глас наЈЈода" издазж сваке недеље на табаку. — Цена му је на годину 3 ф ., на нола године 1 ф . 50 новч., на четир месеца 1 Фор. аустр. вред.

ВИДОВ-ДАН. „Мртва лежи на Косову војска, „Слобода је мртве испратила, „Оставма,живе сиромаке, „Иек робује ко живот поштује." У уторак, што долази, пада жалостан дан Видов дан. Са свију крајева српских доћиће синови и ћери српске у манастир Раваницу, де леже кости последњета цара српскога. Слепци, што не виде белога дана, узеће гусле јаворове и запеваће уз њих за сарањеном славом српском, а народ ће их опколети и плакати горко. А и ко не би плакао ?! кад је певац изабрао најжалоспију песму, ко небиплакао, кад чује, како мајка Југовића, — у чијој жалости казује се жалост свију матери ногинулих јунака косовских, казује се жалост читавог народа српског за изгубљеним добром својим како јадна, кад оде на Косово бојно: „Мртвих нађе девет ЈуговиКа „И десетог старог Југ Богдана, „II више њих девет бојних копља, „На жонљима девет соколова, „Око конља девет добрих кова, „А норед њих девет љутих лава; „Тад заврижта девет добрих коња „И задаја девет љутих дава „И закликта девет соколова," Ко не би плакао?! кад ето и звериње плаче; ко не би плакао на ту жалост горку, кад послеупесми чује, како мајка Југовића од грдне жалости не може да плаче. Сузе се роне, кад је терет мало одумин'о, а матерама косовских јунака од терета сиња осушио се беше извор суза. Ко не би плакао?! кад ти слепац тако живо пева па као да очима видиш: како мајка Југовића води кући нитомо звериње, а пред њу излазидевет ми.шх снаја с деветоро нејаке дечице, па „Закука девет удовица „И занлака девет сиротида." А и зверињу се разжали на ново, те је „Заврискало девет добрих коња, „Залајало девет љутих лава, „Закликтало девет соколова." Ко не би плакао?! кад чује, да слепцу дркће глас

Дописи се шиљу уредништву а нретплата и огласи адмшшстрацији „Гласа народа" у Нови Сад. — Огласи иаплаЕују се : од редка оваких слова С нов. и 30 н. за жиг сваки нут.

од жалости, на му из празних очију суза тече, казујући терет, штоје мајка Југовића ноћу препатила, јер „Кад је било ноћу о ноноИи, „Тад завриска Дамјанов зеленко." Мајка Југовића трже се иза сна, па пита Дамјанову љубу, зашто вришти Дамјанов зеленко? а љуба јој одговара, да не вришти „Жто је гладан шенице белице, „Што је жедан воде са Звечана; „ВеК је њега Дамјан научио „До поноКи ситну зоб зобати, „Од ноноКи на друм путовати, „Пак он жали свога господара, „Што га није на себи донио." Нема веће жалости, него кад милостива мати сарани јединче своје, па у поноћи, кад се из сна тргне, забораки, да га је јуче сараиила, него пружи руку, да га загрли, па место њега грли црни мрак, празно место његово; али још горе беше мајци Југовића. Поноћ, глуво доба, тек што је очи од умора свела, а оно вришти Дамјанов зеленко, вришти као да јој говори: устај, ие спавај, несрећна мати; или боље спавај, не буди се никад, умри; девет синова у један дан, девет рака једна поред друге!! Но и ту мајка Југовића не може сузе пустити, него дочека црњи дан, но што ноћца беше. Јунаци косовски одоше у гроб и без звона и без опела. Одоше у гроб, а нико их до њега не отпрати. Нико не зна, де му лежи син, брат или отац, да му оде на гроб, па да му се изјада и исплаче. Кости косовеких јунака не имадоше гроба једнога, него их пси и гаврани по гори разнеше, па тако у јутру, послевриске Дамјановог зеленка, долетеше на двор Југовића „Долетеше два врана гаврапа, „Крвава жж крила до рамена, „На кљупове бела пена тргла; „Опи носе руку од јунака „И на руци бурму нозлаћену, „Бацају је у криоце мајци." Љуба Дамјанова позна по бурми, да је рука Дамјанова и каже то мајци, а „Мајка узе руку Дамјанову, „Окретала, превртада с њоме, „Иак је руци тио беседила: „Моја руко зелена јабуко, „Де си расла, де си устргнута?