Глас народа

„А расла си на криоду моме. „Устргнута на Еосову равиом." И ту се мера преврши, жалост прекипи, срце старој мајци пуче од жалости. Па тако, као што мајка. Југовића свисну од жалости, тако и срећа српска увеиу од крви јуначке на Косову бојном, те је Србин од то доба уде среће, као косовка девојка, која да се за зелен бор увати и он би се зелеп осушио! Па ко не би плакао! Али докле тако? Зар смо ми створени само да кукамо и запевамо. Је смо ли ми на Еосову за то пропали, што нисмо кукали изапевали, па сада хоћемо, да се тиме дигнемо! ) ! Са чега смо пропали на Косову? Са онога, са чега и сада пропадамо. Прво ипрво са луде себичности своје. Зар се једанпут десило, да чија кућа гори, а сусед му се радује, да ће бити бољи од њега, ла до!)е на запали на тој ватри лулу своју, и гледи мирно како ватра лено светли, а кад се његова запали, он хоће жив да се издере: тапомагајте л>уди! та људи, де вам је душа, како можете тако мирно гледати,да човек пропада! 0 бездушни свете! Јест таки смо ми, кад ту1;а кућа гори, онда ватра само светли, а кад наша, онда гори. Па такав беше и цар Лазар. Око његове државе гори ватра, Турци туку Романе иБугаре, и пламен лиже чак на крајеве његове земље, а он неће да помогне браћи својој по вери иплемену, него у среди земље потрпао на гомиле благо, засео у Крушевцу, па са господом, са изелицама и левеитама пије рујно вино; а кад цар турски поручи, да не може бити једна земља, а два господара, онда удри вичи, авај, помагај и проклињи: ко ие доЏ на бој на Косово! Па како онда, тако и данас. Грци и Вугари устајаше толико пута на Турчина, а господа у Србији „тутун пуше, пију рујно вино." Другоидруго нропао је и пропада народ наш са непамети своје, санезнања свога или бољерећипрво и друго и треће и четврто — са ничега другог и не пропада народ наш него са незнања свога. Није народ наш на Косову пропао санеслоге своје, јер није народ био несложан, него изелице његове, господари његови не беху сложни. Вук издаде на Косову, а мдоге друге војводе и поглавице не беху ни дошле на Косово. Сваки је војвода имао по неку стотину или хиљаду људи, којима вођа беше, па да ти људи не беху као слепци, који се без во1;е не могу маћи, они би рекли: нашвојвода неће да иде на Турчина, али ако ми не одемо на њега доће он на нас, па што би један војвода са јогунства или себичности своје главом нлатио ни по јада иего тешко и нама свима, па кад он неће, хајдемо ми, па ћемо одбранити и нас и њега, Али народ мали а господара млого, па нуз то свако се држи свога госиодара, свако о себи мисли даје он роб тога госнодара, а за целину за Српство нико и не нита, јер незнађаше ни шта је то српство, него напротив, народ један исти, једна вера, једна крв, тукао

се између себе само за то, што један крај хоће да му се зове господар овако, а други хоће, да му се зове онако, и то је радио само с тога, што није знао да је он сам свој господар. Да је то знао не би се он држао тих господара, као псето свога госе, него би он рекао: ово треба, иа ако хоћеш да то радиш, добро, ако нећеш, сели се; лако је нама наћи ко ће нам заповедати него ми тражимо ко ће нас слушати. Али као што псето само онда јауче док га госиодар бије, а чим га мало руком ноглади оно заборави на добивене батине, па се улагује око госиодара, тако је и народ наш радио, а тим господарима његовим није ни то доста било, него кад год су хтели, кад год су се два војводе при чапш вина сиоречкале, онисунанујдали своје вашке, своје људе на се ови клаше ме1;у собом за нуст инат бесних господара, а да су знали шта раде изашто то раде јамачно не би то чииили. Па на жалост тако јеиданас. Етоиданас има на онај малени српски народ преко три господарске лозе, на је већ толика крв нроливена само за то, да се господару име Јјорђе а не Милош, или Данило а не 1)Ор1;е, а да народ зпа, да он може и треба да буде сам свој госнодар, онда иико не би се ни смео отимати да му на глави седи. За то: Бадава вичемо будимо сложии, него боље вичимо будимо паметни, научени, јер ко се не слаже онде, де му отуд добро долази тај нема ни памети, а памет се науком сгиче. Ништа друго на Видов дан не треба дакле да видимо, него да смо грдне незналице, па да се пожуримо, да се што нре просветимо, иначе, обесимо пушке и анџаре о врбе, па седимо као негда Израилћани на рекама вавилонским, седимо крај Дунава, Саве и Мораве и одпевајмо слави, господству и животу нашем једаред за свагда: Алилуја.

О НРАЗНОВЕРИЦИ (СУЈЕВЕРГШ'). (Наставак.) Но рећи ће иоштовани читаоци, шта су нанали нама толико придиковати, као бајаги и меТЈу нама има сујеверна света. Молимо опростите, ми то не кажемо, Боже нас сахрани, ми само толико зиамо да ђаконовица карловачка калсе, да треба у петак кречити собу да небуде стеница. А и то нисмо заборавили, да хајлигер Николауз (свети Никола) иде са ланци и рогови и по српским кућама, да плаши децу. Сирома свети Никола, шта је дочекао, да с њиме децу плаше, да баук будне, да ли је кадгод мислио, да ће га тако славити. Па још молимо ако ие будемо дотужали, молимо, да приповедимо једну божићну прилику. Соба је празна, по патосу просута је слама а на столу гори кандило и тек толико осветљава собу, да семожерећи, да није мрак. Покрај шнархерда') седи Ј ) роч немачка, огњиште за штедљу дрва.