Глас народа

116

Новог жита било је на пијаци и плаКано је ф. 5;50—5.60 н. бечка цента. Јечам нови ф . 2.80 н. до 3 Фор. Зоб врдо депа 3 ®р. цента. Од недеље веН можемо се надати веИим довозима.

КУРС 0Д 15. ЈУЈ1А 1871. Сребро 121.50 Дукати . . . • 5-86

ЕАЛБНДАР ЗА МЕСЕЦ ЈУЛИ III. Сед.пица.

ДАНИ

ii о о Т а Г о М.

п о и о в о м.

Н.

Јакинто и Вмилијап.

Јулита мученица.

П.

Нреподобиа Макрена.

Игњат Лојола.

У.

Н.шјип дан.

Коловоз.

с.

Симеун пренодобин, Језекиљ.

Алфонзо.

ч.

Мараја Магдалипа, миролосица.

Стеваи.

П.

Тровим и ТеоФило.

Динко (Домииик),

с.

Христина мучен., БорисиГлеб.

Госпа снежна.

ПОДЛИСТАК.

ЖЖВИЈГА 0М1АДЖНА! ПРИПОВЕТКА ЗА НАРОД. V. Сад се ломи. (Наставак.) У осам часоиа оду скупштинари у мушку шкоду де ће се скупштина држатн. Прота је мислио да му нобеда не гине, па је искао од власти да скупштина буде јавна, што се врло ретко у крајини догађа, он је тим хтео да свет види, како сва села држе уз проту и патријарха, па да пукне о томе глас на све четир стране, и тако је осим скамија де посланици поседаше, школа дупком пуна била. Кад се скупштина отвори, буде по договору пензионовани капетан Пера Дудин за председника извикан. Прота .је међутшг очима своје верне пребрајао и јако се на њему познало, да се препао, но још не беше клонуо, још се уздао у нредседника и своју речитост. Око пола девет часова узме прота први реч: Благочестиви хришКани и нрељубезна чеда моја! Црквеваци, туториинеки стари учитељи, пхто се међу слушаоци десише, поздравише ове протине речи са живио. — Чекајте да видимо како Не свршити, рекоше им они, што око њих стајаху. — Познаје се светац по вечерњу, видите ли како лепо умиљато почиве, баш је добар човек, бог га живио, и на ново узвикнуше живио. Прота, као да је удесио ово, причека да се извичу па поче: „Данас смо се божијом помоКу искупили, да посведочимо, да смо верш сипови цркве нравославне, да смо послушна деца матере своје. Прељубезна децо моја! (Ала је добар, живио прота, ,вичу они исти што и пре викаху). Зла су времена наступила, устао је брат на брата, сии па оца, отац на децу своју. (Тако је, потврдише они нређашњи а боме уз н>их скоро сви што нису скупштинари. Проти стаде растити

перјеипоче узвишенијим гласом) Чеда одричу се матере своје к (Та то је страпшо, виче публика, која не пази на мисао него на речи) и на веКу несреКу нашу то су она браКа, коју сте ви, коју је народ нослао, да му бране цркву вегову од туђих нападаја, то су посланици народпе странке. (А то неКе битиГ тако протн примеКује иублнка, а застунници на чисто кажу: није истина!) Војници цркве, стража њена изпеверила је. и оружјем, које јој народ дао руши светињу народну, за коју треба крв своју да пролију. (Проклети били анатемницн, вичу црквењаци, ал то само они, тутори веК нејду тако далеко, а учитељи, који немаре толико цркву јер јој морају бадава да невају, они су веК одмаупочетку заостали.) Помислите хришКани нравоверни, ви, који сте у 1848. години пролевали крв своју за прадедовску веру, помислите ту ужасиу реч, што је изусти један посланик пародпи на црквеиом сабору. „Слепиоци"тако назва тај безбожник паше свете оце, и посумња се о непорочности преблагослевене дјевеМарије. (А, та то је паопако!) Ппје наопако него камењем их треба потуКи за те речи. (Охо, лакше прото, утишавају говориика скупштинари). Другови његовп владаше се као што се пико не влада, не пазнше на ред и пристојност, него безобзирце говорише што им је па уста долазнло, нападаше свакојако на служитеље свете цркве, (И заслужили сте! чуше се из публике гласови) а пајвише на смирене чуваре светих намастира (та они и јесу најцрњи од свију попова, повикаше скупштинари) н на алем камен, на круну цркве српске, на Његову Светост (ту лежи) и тиме обарају крвљу очева наших подигнуту јерархију. Његова Светост, као добар отац, трпела је докле се могло, но морало је доКи доба, да се томе крај учиии. Његова Светоет распустила је сабор, јер није могла на своју душуузети да се ншпта не ради него само у грдњама толики силан новац да се троши. (Нраво је имао! Пема у нас пустих новаца! Разуме се, да де се тиче новаца, ту код сваког заниње, на зато је готово читава нублика давала у тај мах патријарху за право.) Његова Светост нокушавала ј& најлре леним, да се сабор разиђе. Како није било спремљених предлога (из скупштиие: Азаштоиије било?) то је ЊеговаСветост наумила била да се ради уштеде народнпх новаца (из публике: Добро је!) сабор на пеко време одгоди, а међутим одбор да припреми што нужио буде, па да сабор може, кад се наново састане, на брзу руку све послове посвршавати, но мањина, кад је овај предлог допешеи, диже страшпу вику и на најнепристојнији начин погази прво правило сваког саборског реда, да се мањииа веКиии покорити има. и изступи из сабора, и тако учиии, да се сабор распадне и бог зна кад Ке се опетсастати. Реците дакле сада, браКо, ко је крив што је саборраспуштен, и наредите овде да се изјави паше неповерење народњацима, а поверење патријарху! Настаде тишина и ту устаде Један скупштинар: Крив је патријарх и његови калуТјери и нопови. Де је то још било, да веКина испред мањине бежи, а да није та веКина кукавица и којешта. Што веКппа није остала онда на саборукад је мањина изашла и закључила шта јехтела. Оно што веКина закључи, важи пама мањина пристала или н& пристала на то. А друго одкуд је на једаред хтео патријарх за то да распусти сабор, што пема ништа за лретресање, кад јв знао да је оно, што је имао сабор да сврши и нашто је управо и сазвап могло у свако доба изиети се на сабор, а то је устројство сабора, пословни и изборни ред. Устројство сабора и изборни ред, то је за чим веК од 100 година тежимо, него баш ноповека страна није ништа радила, она је требала да направи кључ, с којим Ке попови до плате доКи, па ни то, што се њнхове коже тиче нису израдили. (Из публике: А, шта Кемо пато реКи господине прото!) Други скупштинар: Каже г. прота, да се пародна странка није реда држала. А је ли то у реду било кад један владика. сваки час упада послаиицима народне сгране у реч, и гледи како Ке на сабору разговор да заметне, јер он, вели, воли, да се разговара. Је ли у реду, кад један архимандрит каже за по»