Глас народа

136

са и опет спусти доле, а кад се на ново дигне, иред тобом стоји крваво поље Косово, а по њему као снопље поваљани мртваци и ту нигде ни ког нема до једна косовка девојка запева по разбоју честитога кнеза. Ту запевку кад чујеш, да си најгори кавгаџија, да си највећи пркосџија, да ни с ким у свету не живиш лепо, мораш пустити сузу па узданути: еј иеслого нигде те не било. Ту дакке у позоришту научиће Србим како се ваља слагати, те неће више дерати сваки на своју страну. У нозоришту своме учике Србин историју своју. У позоришту видиће шта је Србин некада био, а шта је сада, позориште неће му дати да дрема, него ће ићи од вароши до вароши, од села до села, паће га будити: Устај, устај Србине! Позориште изнеће Србину пред очи патњу сиротиње раје. У позоришту видићеш, како ти Турв,и сестре одводе, како ти оца на колац натичу, како децу на сабља разносе, па нећеш довека пуштати само престављаче на позорници, него ћеш и сам узети барјак па запевати: На ноге Срби браћо! У позоришту ћеш видети, како пролазе пијанице, како пролазе картаџије, како пролазе лопови и друге хуље, па ако ниси такав, ти ћеш казати: хвала Богу, а ако си, а ти ћеш се поплашити од краја, па нећеш терати до краја. И нека позориште на годину само њих двадесет сачува од пропасти, колико нас је мало, то вреди двадесет хиљада. Али то је све ништа према томе, што нам позориште диже српско име по свима крајевима. Има места, де Срби и не знају да су Срби, него се зову Власима и другим именима, а кад им позориште у гости дође, нико их више не сме друкчпје звати, него поносним именом Србин. Ми не мамо новаца, да њима митимо, да се други посрбљују, али не дајмо бар да се Србин отуђује; а то је позориште најбоље кадро. Вадава је говорити, бадава писати, али кад поневиђен Србин дође у позориште, па му се за леђи смеје, и како му, ма он шта радио, ни када не може да верује — он ће се покајати и вратити се у своје јато. Позориште уме тако да те занесе, да кад се видиш међу људма, који су пре две стотине година, а ти мораш сам себе да опипаш, да видиш да ли си ти жив или нису то покојни пред тобом. Глумац, тако се зове онај, који изнаша, који преставља што, уме тако вешто да се намести, да мораш рећи: покојни деда оживио, кад хоће да се начини као покојни твој деда, и тако није чудо, што у Пољекој, кад се начинио један глумац, цар не-

мачки, па све тако удесио, да је имао и ону дебелу усну, што је беше у немачког цара, Пољак један, који је мрзио на Немце, натегне стрелу и убије глумца. То је дакле вештина, да јој се дивити мораш, али наше позоритпте не негује само вештину, него нам, као што рекосмо, чува име српско, за то као што волимо име своје, тако пазимо и на позориште своје.

П Р Е Г Л Е Д радње српског народа аа 500 година од како је дошао у крајеве де је данас. У неколико бројева препши смо читав век од 500 годииа, прешли смо доба од како су Срби дошли у земље у којима данас живе до Немање првог, и шта смо видели, шта су Срби радили за тих 500 година ? Ништа друго, него како се туку и крваве. Нема ту спомена о књизи и перу. Копље то беше перо, којим писаху крваве књиге. Нема ту спомена о раонику и црталу. Раоник беше ђорда којом су орали ле])а један другом. Само сеци, боди, кољи, жари, пали, то су послови око којих се свако најрадије бавио. Људи тако беху подивљали, да их беше и такових, који су водели не јести, него не туИи се. Исто као и свака друга звер кад осети крв, тако се и човек острви на крв, па не пита је ли право, да ли је ко крив или није само удри, нек је један више ме!;у покојнима, Али није ни чудо, што таки беху прости људи, што носише коже од зверади на себи, кад таке беху поглавице, који се облачише у свилу и кадиву и носише на главама венце и круне, и не само да није чудо, што таки беху нрости људи, него је још чудо, како и гори не беху, какве им поглавице беху. Нсторија од 500 година како Срби дороше у грчке земље у којима и данас живе, није ништа друго, него касапница, де су порсфанс главе поубијаних главара народних. Сви листови њезини иуни су крви жупанске, војводске, и краљевске. Тих нокорашто меЈ/у нашим старим кнезовима и краљевима беше, само се може наћи код кнезова туђих народа, а код обичних људи нигде и никако. Ту је убио отац сина, син матер своју, брат је вадио очи ро1)еноме брату, стриц је давио синовца, синовац бацао у тавницу стрица и за свих тих 500 година само на једно дваместа има да се један кнез или краљ разжалио на патњу свога рођака и онростио га беде. Ту код тих људи не беше ништа заклети се на часни крст и евангелије, да не ће рођаку своме ни једиа длака с главе пасти и одрубити му главу. Што ти великаши и дан данас држе и говоре, да човек почиње тек од барона, а ко није барон, да је то све марва, ио овоме могли би рећи од барона престаје човек и настаје звер. И прости обични људи учиниће злочин и они ће убити оца или дете своје, али је врдо ретко, да они