Глас народа

154

несретним спекудацијама. Ведики је број вредних и штедљивих људи, који се полакомише на лаке и велике добити, на поверише све оно, што су трудоми знојем кроз толико година стекли, варалицама или уложише у артије од вредности, па сењима коцкашекао и другом коцкоми картом, жудећи да се брзо илако обогате. Обично се вели хрђаво је испало — али је могло и добро испасти. Та то је онај враг што је у торби! А ко би викао на коцкање и картање, кад би оно доносило све само добитке? Још еамо неколико оваких и веБих русваја — па ће се свет опаметити и вратити староме извору богатства и благостања — раду и штедњи. Ми поменусмо ову болест нашега времена, да наш свет још док има каде, доре к себи и да обнови врлину својих старих који су били вредни на раду, умерени у уживању, прости у живлењу и коју су и онда када је било хрђавих и оскудних година својим даром и својом марљивошћу налазили толикопривреде, да су боље живели него ми и приштедили леп иметак и својим унуцима. —X—

0 ВАСП1ТАЊУ Како треба казнити децу. Еетина, данеманишта непријатније,било у школи било код куће, него кад се мора да казни. Има људи, који су у томе разнога мњења: једни веле треба да се деца казне, а други опет од тешке љубави — и слабости пуштају их да тане шта хоће. Но свуда су ипак дошли до те уви^авности, да се казнити мора, тако је било од вајкада, пак 1е богме бити свагда, догод се људи ра^ају као људи, а не као анЈјели. Стари неки римски филозоф већјеодавно рекао, да ниједан паметан човек не казни зато, што је неко згрешио, већ с тога, да више не греши. Казна, којасвагда мора бити удешена према преступу, нарочито јенужна код деце, и по речима старога ФилозоФа имату цел, да човека поправи; а то ће бити онда, када се казна паметно изврши, кад се не употреби зато да се дете кињи и мучи. Казна дакле може бити од велике користи и прави лек, што после и сама деца ; кад одрасту, с благодарношћу признају. Питање је само к а к о требадаседецаказне?Ито је баш оно, у чему греше млоги родитељи и учитељи. Имали кога од нас старијих, који се не сећамо оних тиранских, грубих каштига старих учитеља? Кад знамо, како је мало дете њежно, осетљиво, па кад онда узмемо оне страхотне каштиге, кожа нам се јежи. Помислимо само кад дете незна рачуна, онда премудри учитељ шчепа га за главу па њом о таблу — да боље схвати! Па онда оно скандалозно безсрамно Фиргазање, где се кукавно дете скоро голо мора да свуче пред целом школом и пред учитељем, те га онда почне највећи ученик поквашеним брезовим Фиргазом по голом ши-

бати, а оно се кукавче као црв превијаи пишти. Имена таквих мучитеља а не учитеља требало би да се забележе у историји васпитања за вечна времена, да се потомци гнушају и гаде такових зверских људи, исто као и разних тирана, о којима читамс по светској повесници. Но има и родитеља, који своју децу тако тирански туку, да човеку стане памет; тућемо наћи читаве системе: једни ухвате за уши, па их дижу у вис, други за косе, неки опет бију децу корбачем, кајишима, чибуцима, штаповима, газе их ногама и ваљају их по земљи и т. д. и т. д. гнусно је и само ређати та разна мучења, а да камо ли их гледати. Има, родитеља, и учитеља који децу радо казне јавно да и други виде, примера ради. Амо спадају све јавне казни и за одрасле људе, као: јавно батинање, метање у кладе, вешање, пушкарање, и т. д. све саме грозне ствари, које данашни човечији век једно па једно укида. Такове јавне казни не ће човека поправити; оне још већма затупе, угушују боља осећања, кваре јавни морал, и често се дога^ало, да су још онога дана нови злочини учињени, кадаје какавзликовац јавно погубљен. А видимо на жалост, да такових обичаја још и дан данас има. Погледајмо само у породични жавот. Зар не ћемо често видити како гдекоји отац своје дете баш онда бије или најужаснијим речма грди, кад 1е когод дошао у посету; пајошвеле, да су хотимице тако радили. Гдекоји имају обичај, па избију децу усред друштва, па и на сокаку, где се деси; други опет натерују, да пред свом чељади, пред браћом и сестрама, морају да пољубе прут, да јавно моле за опроштење и т. д., а то су све саме ствари, које нису само гадне, него и опасне, па на то млоги и непомишљају, шта се све из тога може да излеже. А како је тек по школама и другим васпитним заводима?! Има случајева, где ]е дете у школи пред званичним особама, свећеником и пред скупљеном омладином јавно кажњено; има примера и по иначе ваљаним школама, где су кукавно ^ачеушколској дворани пред учитељима и осталим ученицима казнили због лењости, непажње, нечистоте и других подобних ствари, па још пре тога морало је само да донесе прут, а после да га опет однесе. Искусни људи тога су уверења, да такове јавне казни другима јако шкоде; јер оне убијају у нејаком детету свако частољубље тепостају баш ондаупорна, сурова и немаре више ни зашто, и душевно отупе за сваку срамоту и погрду, па с тога је млога племенита душа пропала. Јавне казни проузрокују још и то, да се човек или дете сматра као неки мученик, и то га одвраћа од васпитача, па га мрзи, местода га воле и поштује. Јер и кад га казне, оно хоЕе да види саучешћа; а кад га јошладно и суровимначином злоставе, онда се у њему покрене чуство, да оно таку погрду не заслужује и да је неправедан његов васпитач или у опште онај, који се стара о његовој будућности. Овде нам падају на умзанатлије, од којих