Глас народа

251

своју постељу и покрије се истокаои човек. Тај мајмун игра се обручима и лоптама,па Ве се усвојој игри час окренути гледаоцима, као да би с њима даговори, да им покаже своју вештину. Човеку секадга погледи, стужи, јер чисто осећа, да је у том кавезу заробљен гтвор, налик на човека, ство р, којн промишља и осеЕа. Црнац је, као што чувени природњак Бурмајстерописује, и душом и телом очевидно налик мајмуну. 1 један и други волу да подражавају, подли су обоје, једном речи имају један карактер. Историја црнаца приказује их радом њиховим да су „полак тигри а полакмајмуни".Бурмајстерописује бразилијанског прачовека, да је по свему што год ради, као живинче и да у њему није ни искрице вишег духовног живота. Хопе приповеда: »У пустошима по унутарњости острова Ворнеа и Суматре и по острвимаПодинезије, тумарају ордије дивљака, који са свам личе на павијана и на којима не можеш да приметиш ни на души ни на телу, да су што више, него неразумно марвинче. Они слабо памте, још мање могу да си што уобразе. Нису способни да премишљају о прошлости, несмотрени су и за будућност. Само кад им црева закрче, онда излазе из свога мртвила. На њима није никаквог другог умног својства, до ли онениске, животињске лукавости, које налазимо у мајмуна." Често се чује, да је говор карактерно својство, којик се човек разликује од друге животиње= Ео то вели, тај не зна да и животиње уму да говоре. Има кијамет доказа о томе, да се животиње међу собом о извесном предмету разговарају и споразумевају. Д ижарден је сакрио подалеко од једнога кованлука шољу пуну шеЕера у рупи, у зиду. Једна чела наи^е на то скривено благо, облетала је око рупе и лупала је главом о зид, само да запамти место; кад је добро утубила какав је локал, одлети и ево је наскоро, где се враћа са читавим ројем својих пријатељица, те попадаше на шећер. Зар се те челенису договарале? Колико је силних примера, да се нарочито птице потанко разговара}у, договарају и т, д. 0 језику и моћи саопћавања ч е л а, прича нам Фравијер у својој књизи о челама и кованлуку врло чудне и занимљиве ствари, које се темеље на савесном и поузданом посматрању. Ено, зар начин, којим дивокозе истичу своје страже, и како једна сдругом опће кад наступи опасност, не доказује њихову моћ саопћавања? Тотек нисунаучили из инстинкта, јер је њих било и пре ловаца. Многе животиње што живе у задрузи, изберу себи вору и слушају драговољно заповести му. Зар то може да буде, а да се не договарају. Зар за то, што човекне разуменемушти језик у животиња, мисли зар да је боље рећи да га и нема. Енглес Паркинс, који је путовао по Абисинији, посматрао је дуже времена, шта раде мајмуни и увидео је: »да они имајујезик.когаони тако исто разуму, као и ми наш што разумемо. Мај-

муни имају своје вође, које боље едушају негољудии имају свој редовни систем пљачкања: кад које мајмунско племеизиђе изстена у којкма станује да н. пр.опљачка какву њиву, то вођаводи цело племе а се, уз мужаке и женке, старе и младе. Предстраже а то су обично најматорији и најрутавији мајмуни, уводе брижљиво све кланце и богазе, пењу се на степене, од куда се види по свој околици. Друге страже стоје на бокуи састраг и за чудо су на опрезу. Час по довикују се, одговарају једна другој, да означе је ли све у реду или је зло. Крик им је тако оштар, тако разнолик, тако јасан, да га човек на послегку разуме, или бар мисли да га разуме. При најмањој узбуни стане цело племе и ослушкује, док се не заори друкчији клик, који их опомене, да се опет крену." Један природњак приповеда, како је једногапролећа био присутан чудноме сабору ласта. .Тедан пар ласта поче да зида своје гњездо под стрејом. Једнога дана ето ти им читаве гомиле других ласта, и сад наста међу њима читав дишпут, Поседаше лепо поврх крова, близо тог започетог гњезда, па ударише у жагор и у дреку. Поштоје то веЕање трајало по дуже и по што су неки од тих скупштинара више пута слетали под стреју, те разгледали гњездо, разиђе се скупштина. Одлука је било то, да су ласте напустиле даље зидање тога гњезда и да су прегле да назидају друго гњездо на згоднијем месту, испод те Ивте стреје. (Наставиће се.)

СТУБОВИ ЗДРАВА И ДУГА ЖЖВОТА. II, Једи умерено. Иманас многих који, и ако једемосвакидан,нигда неразбирамо, за што то бива. Јошмањз је намастало, даиспитујемо; штаједемо, та свако зна, да ваља јести, кад огладнимо, јер глад болв, па кад нам закрчи црево, ми једемо, што нам падне шака, једемо у свако доба; где што се за љубав нашем домаћину тако наједемо, да не можемо слободно дисати — а ко ће ту много бирати: здравом човеку нешкодиништа! Све је то лепо, али ми видимо на жалост, данас сваки дан има мање, и ако се ми Срби јуначимо добрим здрављем. По природи требало би, да нас је сваки дан више, а што није, томе је за цело и наша храна један од главних узрока. Па за што једемо? Да утолимо глад. А шта јето глад? Многи мисле, да осеЕамо глад онда, кадје празан желудац. То није тако: има људи који годинаиа на дан не једу колико врабац, па ипак нигда не осећају глади, а има их, којима је ваздан пун желудап. па ипак осећају глад. Замислимо себи парну макину. У казан сипаио воду, загрејемо је, и претворимо у пару. Та пара иде у једну гвовдену дупљу и миче у њојзи неки чеп, гореи доле, а тај после покреће читаву макину. Ште