Глас народа

103

БРОЈ 13.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А,"

ГОДИНА П.

Н А

В Е Песма

Залуд милина пролсћа дивна, И залуд снага што креће свет, Грозан је поглед, грозна тишина, Данак је грозан, страшан и клет. Смрзла се звона храмова светих, Кроз веру ђаво промаља рог, Душа се згрози, ај, кад се сети, Да ј' мртав живот — да ј' мртав бог. Смрзла се звона што душу крепе, НГто буде веру, што снаже над. Народи стрепе Сад. А како ј' тамо, како је браћи, Де несме нићи босиљка струк, Де душман врашки светињу тлачи, Де с' никад звона не чује звук!!!

ЛИКИ ПЕТАК. Змај-Јована ЈовановиЂа. Већ како горко издише сиас Гробна би страва утрла свет... Бог ... па на крсту разапет !.. . А како ј' тамо, како је браћи, Де 'ваки траје вековма дан. Де с' цео народ не може маћи — Та сам је на крсту прикован! Испија чашу горке судбине, Недуга свог, Испија муку ропске горчине А није бог. Са крста гледа злотворе скотске, Пољупце броји искаријотске Ох љуте муке! Гледа Пилате де перу руке! Не види брата, не види друга, Тек странца чује де му се руга: „Ускрс ће бити — ево га гре, Свима ће бити, ал' теби — не!

Страшан је данак Бог је на крсту раза

дрхће свет ...

јт :

Ох, да подржи овак< дуго Еад пако шири над иветом власт. Кад црна мис'о не види друго

Још једном очи к својима враћа. „Ох, где сте, браћо, будте ми спас!" Пако се смеје: „Ха ха ха! — браћа!!" И тако с' губи последњи вапај ... Последњи глас....

ШТА БИВА ПО СВЕТУ. Наши крајеви. Нови Сад 30. марта (Србија.) Глас, што га донесно у лрошломе броју о свези српско-турских жељезница, обистинио се. ЈТорта је нристала да се српско-турска жељезница споји код Ниша, како је то још прошле године ванредни посланик за ту ств&р министер просвете и црквених ствари у кнежевини, Филип Христић у име београдске владе од порте захтевао. Садањи велики везир, серашћер Авни био је с почетка противан захтеву српске владе, које из обзира стратегичких, а које и за то, што је он противник напретка сизерених, полуодвисних држава балканских. СерашКер Авни увидео је, да бп Србија тиме, што би се турске жељезнице спојиле са српским код Ниша, постала савезном тачком између трговине истока и запада, што би, како се само пожелети може, унапредило трговинско-обртничке одношаје младе кнежевипе. То није дакако могло годити закованом Турчину, серашћеру Авнији, кош увиђа, да је материјадно стање државе најглавнија полуга њеној снази. А правоверни мусломан боји се над-а све снажне Србије, која би часком могла доћи главе турскоме господству у Јевропи. — Да је серашћер Хусејин Авни и-

пак попустио, има се приписати упливу велесила .јевропских, које су, како се чипп, покуцале најпре на вратима светлога сина месечевог, Абдуд Азиса, који је услед тога дао осетити своме првом достојанственику великом везиру, да је његова воља, да се Србији жеља испуни, на што је верна слуга морао главу приклонити. И тако ће Србија да дође једном до жељене жељезничке пруге. Дс> народа српског у кнежевини стоји, да исцрпе у своме интересу користи, што их Србија том жељезницом добија. Обртна тачка изме!ју Истока и Занада, може Србија у трговинским и културним одношаЈЈша винути се далеко у напред! У једноме од прошлих бројева јавили смо, да је кнежевска влада послала саветника Милана Петронијевића у Инглеску, ради уговарава о зајму са тамошњим банкарским кућама. Сада стижу вести, да је Петронијевић најпре отишао у Веч, а за тим у Франкаурт (у Немачкој), где је већ скоро био уговорио зајам, кад се дотичне банкарске куЕе повукоше на мах натраг. Томе изненадном поступку банварских кућа, вели се, узрок су дажни извештаји о новчаном стању кнежевине немачког ђенерадног конзула у Београду, познатог србождера, Матије Розена. За тим тек огпутоваоје Петронијевић у Лондон (у Инглеској), где му ну?јаху до душе новца, ади са великом каматом, ради чега је оставио