Глас народа

118

БР0.1 15. „Г Л А С Н бима на жалост као да је одвећ иало стало до тог, да ваљане краве имају и да од њих што више млева, сира и масла добију. Досаа је томе, што они краве одвећ ретко зрном или репом хране аскоро иикад са свим не измузу, а то и из најбоље краве рђаву нанрави. Немци да боме друкчије раде. Они знају, дасе само од добре хране и кадсекрава што боље измузе добија добра крава и што више | ваљана млека. Ал' зато њихова газдарица одједне или две краве нодмирује скоро све ситније кућевне трошкове нреко године, а наша — наша једва толико добија. да деци увече мало млека узварии || да болнике млеком понуди. Докле ћемо се ми Срби онде с крајцарама задовољавати, где други народи толике Форинте добијају? Крије као гујз ноге. По казивању нашег народа, змија има ноге, но сакрива их и пода се увлачи, да их не би опазио когод. То је погрешно, јер змија нема никаквих ногу. Што пак нутници но истоку изрично о ногама змијиним говоре, то по мишљењу учених људи долази јамачно отуд, што су змију с гуштером побркали. И тако ногрешно је и то, да змија кад близу ватре дође и ночне се пећи, а она опружи ноге, и ко је онда ногледи, мора умрети. Неосновано је и 1 оно веровање нашег народа, дао змијама што мање треба говорити, да, за време ускршњег носта опај сноје, име им спомињати и ако већ није друкчије, не треба им нравог имена рећи, већ их „поганицама" или „неспоменицама" назвати. Од чега се ми бојимо! Бојимо се, да змију споменемо! А да ли да се бојимо, кад Бога. алфеле и свеце у псовки потрзамо!Да ли да се бојимо, кад безобразне разговоре у присуству својих млађих водимо? Тога се чувајмо, о ономешто мање говоримо, чиме се наш млађи нараштај труј е и квари; а о змиј ам^ можемо без икаквог страха колико нам је драго говорити; од таквог говора никога укући не ћезаболети глава. Нема слађег меса од нраденог. Да бисмо увидели, да у тој пословици ни најмање истине нема, сетнмо се само оног страха. који човеку све живце нотреса, док што украде; даље не заборавимо колики страх, мора да претрпи док крадену ствар не нрода или је не потроши. Кад само на. то мучно страховање помислимо, можемо ли веровати, да је крадено месо најслађе? Не ћемо ли на противпризнати, даје крадено месо најгорчије? А кад се сад сетимо, да људи више пута лопова ухвате, те овај крадену ствар глобарином или затвором или подмићивањем судија скупо мора да плати, онда ћемо јамачно и то нризнати, да је крадено месо најскупље или као што ованашапословица одвећ добро вели: „касапско је месо по

Р 0 Д А." ГОДИНА Н.

четири паре, ловачко по грош, а рсуско ио дукат." Томе придодајмо још и ово, да лопов мора крадену ствар скоро увек у бесцење да прода и да он по томе најмању корист од своје крађе има, те отудштоно реч „код толике краре набожићбез меса". Из тог је јасно, да је крађа. којом човек и своју душу греши и код људи у поругу ипрезрење долази, најнепаметнији, најнеблагодарнијизанат на свету. Овде морам ионаособ сиоменути једну врсту крадљиваца, који су по наш народ тим убитачнији, што их у многим кућама има и што га они и дању и ноћу краду. То су напш „кућевни лоиови" т. ј. то су наша деца и наше жене. Од таквих лопова тешко је чувати се, али онет није но све немогуће. Држи ти храну и смок под кључем, а твојој деци све оно набављај, што им је нужно,паих не ћеш до тога довести, да те краду и сами себи оно набављају, што си им ти као родитељ и кућни старешина требао да купиш. Имај увек у памети, да су „у тврда оца крадљива деца" и да „тврд више нлаћа." Тако исто води бригу и о женама! Набављај им одело и друге потребне за кућу ствари; јер искати од жеие да кошуље онере и покрпи, а не дати јој новаца, да купи сапуна, иглу и конаца, као што то многи раде, не зове ли се то жену на крару унућивати и принуђавати и из ње силом лопова правити? Дакле кад хоћеш да ти жена јело закисели, а ти бомеподај и новаца, да снрћета купи; тако се и за друге њене потребе брини, панећеште уде среће бити, да ти жена кућу хара и трговцима и мајсторима храну умарамама и торбама извлачи и будзашта продаје. Куд је отишла сикира. нек иде и држало. Таквих пословица има код нас више. „Еудје отишла тисућа, нек иде и стотина," „куд је отишло јуне, нек иде и уже." Нонеће ли бити паметније, да речемо: кад је отишла сикира, нека остане бар држало, кад је отишла тисућа, а оно не мора и стотина и кадје већ морало отићијуне, аоно некабар остане уже? Ја држим да ће то бити много ближе намети. То су дабоме ситне ствари; но немојмо заборавити да је ретко ко пропао за то, што нијехиљаде чувао, но већином зато, што није умео крајцаре, форинте и друге ситне ствари да чува. Не велИки, јер ти су одвећ ретки, него „мали губитцн кесу празне," и као што је некадашњи мађарски министар Етвеш рекао: „Мало би људи нропало и мало би несретних било, да на. свету само нема оних многих ситних трошкова и оних многих ситних невоља." (Настаниће се.)