Глас народа

БРОЈ 17. „Г Л А С Н

увређени нађоше, кад је царски двор преко кардовачког сабора наредио, да на сто домова дође само један свештеник. Они хтедоше само много свештеника, а какви Ее ови бити: хоће ди бити добро нашаћени и научени или ће бити просјаци и будаци, о томе се они слабо бринуше! Уз то се опи горко јадаху, пгго је цар преко сабора забранио калурерима, да по народу милостиње просе. Па шга хтедоше они? Ево шта: да људи, који жене и деце имају, поред малених својих прихода и на даље хране неколико људи, који ни жене ни деце немају, а стотинама ланаца народне земље уживају; они хтедоше, да народ и „шаком и капом" оним људма даје, који су се при стуиању у калуђерски чин свега на свету одрекли. Њих је и то до срца дирнуло, што не смедоше више да код цркве мртваце сахрањују. Они се на ту забрану жалише, а изгубише из вида, да се из трулежи мртвих тела отровна испарења рађају, која иа здравље убитачно дејствују. Ето како наши стари рђаво отим стварима мислише! Ко мисли, дамине смемо друкчије радити, него што су наши стари радили, тога питам: За што онне употребљује данас ћибрит и кресиво, кадхоће ј ватру да направи, но противно нашим старима, послужује се жигицама? Зашто не живи у ниској кући, чатрљи и земуници, као наши стари, но нрави велику и удобну кућу? За што из Србије и Баната не иде на колима у Пешту и у Беч, но седа на жељезницу и ватрењачу ? Та зар су тако наши стари радили ? Из тог научимо се, да нам не ваља остатина оној тачки, на којој су се наши стари налазили, но да нам с духом времена треба корачати и из свега оног користи за себе извлачити, што су образовани народи на пољу пауке докучили и изнашли. Лепо је о том говорио нокојни кнез Михаило Обреновић, кад је г. 1861. народну скупштину створио. „Еад се ко на бољи рад опомене, рекао је он између осталог, често чујемо где вели: „Овако су ми дед и отац радили, па нису од глади помрли, да ако н ј.ч жив останем." Лепа је ствар кад се човек може с поносом на врлине својих предака позивати; али њиховим именима нравдати своју нехатост н скидати са себе пороке, којебитребало исправљати, по мојој је памети љага, коју син и унук наносе на имеиа оца и деде, од којих се у оно доба, кад су они жпвели, није могло ништа више ни тражити; а у исто је време и признање, да се не жели у напред корачати." Иије грехота окатог преварити. Дакле само слепе не треба да варамо, а окате слободно можемо!Акаквајеврлинаслепене варати?

А Р 0 Д А." ГОДПНА IV.

Окате је слободно варати! Ма кад је то слободно, какво онда зло није слободно чинити? Шта може онда грехота бити? Једна наша пословица вели: „Боље преварити, него украсти!" Ма зар је превара што друго, него на финији и углаћенији начин извршено отимање и крађа? Тако исто погрешна је и она пословица: „боље ти превари другог, него други тебе." Јер то нико не ће мислити да јебоље, да он зло чини, него други; на против свакоме ће његов здрави разум рећи, да је „боље неправду трпети, него неправду чинити." Неправедно тециво на треће колено не прелази. А за што да не прелази? Из каквог разлога могао би Бог томе противан бити ? Што се непоштењак отац у набављању имања није увек праведним средствима послуживао, за што да праведном и ноштеном сшгу и унуку наслеЈјено имање не буде благословено? Та зато, штоје Петар жито украо и Павлу продао, зар да то семеПавлу не клија и не роди? Али Бог казни грехове родитељске чак у трећем и четвртом колену, приговориће какав црквен човек. Но загледајмо у светописмо,паћемосе уверити, да Бог није тако неправедан, каоштомноги мисле. Еод Мојсија читамо ове речи: „Неканегину оцевн за синове ни синови за оцеве; сваки за свој грех нека гине". (5. Мој. 24. 16.) Тако чигамо и код пророка Језекиља: „Еоја душа згреши, она ће умрети; син неће носити безакоња очина нити ће отац носити безакоња синовљева; на нраведнику ће бити правда његова, а на безбожнику ће бити безбожност његова". (18. 20.) Тако мисли и пророк Јеремија „Иеће се више гоаорити: оцеви једоше кисело грожђе, а синовиматрну зуби, него ће сваки за свој грех погинути; когод једе кисело грож!)е, томе ће зуби трнути". (31. 29. 30.) По светом писму дакле сваки је само за своја дела одговоран и Бог не каштигује родитељске грехове на невиној деци. Та ту неправду, коју би Бог по мишљењу неких чинио, не чине ни сами људи. Доста има држава, у којима се синови и унуци због врлина и заслуга њихових отаца и дедова награђују и особита ирава уживају. Нма народа, — а то су Хинези и Перуанци. код којихсе родитељи због порока њихове деце каштигују. Ал' таквих народа, па ма како они глупи и сурови били, нигде нема, који би невину децу због родитељске кривице каштиговали. Тако неправедан био би дакле само Бог, кога ми иначе као најмилостивијег и најправеднијег себи представљамо. (Наставиће се)