Глас народа

БРОЈ 16.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА VI.

Па шта је последица томе? Ево шта: тежак својим | моГш радити на твојој аемљи — сигурно не би тако

гвозденим плугом за нлот, а даЈ онет стари, на ради као и до сада, а приноведај комшијии пријатељу, како је награјисао с гвозденим плугом и одвраћај га и од помисли, да набави „хваљени" гвоздени плуг. Ово је по све нриродна последица таквог пазара. Али, пријатељу, да си ти набавио тај плуг од принознатогмајстора или из припознате Фабрике, да се ниси освртао толико на његову јевтиноћу, колико на његову ваљаност, да си више гледао, како и из чега је направљен, да ли ће по своме саставу

прошао, нити би тако мислио о новоме алату. На што треба назити при куповању разног пољског алата и машина за земљорадњу, намеран сам да изнесем у овоме листу. Иочећемо с плугом, па ћемо да прелазимо редом на све важније алате и справе које су нужне за уснешну земљорадњу и за повећање производње или што је исто — за подизање народног богатства, тога најглавнијег услова народне среће. Павде БаришиЂ.

■М-^ЛЛЛАЛЛААААЛЛА^. т

ПАБЛЕ ЈОСИФ ШАФАРИК рођен 1795. умрво 1861. (Свршетак).

Доласком ШаФариковим међу Србље, настаде ново доба живота му, али и ново доба књижевности свесловенској. Ј Новом Саду удари он темељ својој после огромној радњи књижевној, која је — и која ће до века бити на славу имену и спомену његову а на дику и корист свима без разлике, данашњим народима словенским. Позна се он ту и снријатељи с наши тада учени Србљи: с архимандритом шишатовачким, песником Лукијаном Мушицким, с Јованом Хаџићем (који се у књижевности прозвао Милош Светић), са сомборским, међ првима онда свештеником Павлем, нотоњим будимским па бачким владиком Платоном Атанацковићем, исдругима.Наша красна Фрушка-Гора са своји манастири, с књигама наше старинске књижевности — буде неисцрпљив извор ученоме проФесору и директору ШаФарику. Те старинске књиге, што се зову Србуље, по наших манастирих, и оне друге тамо старинске рукописе — држали су наши тадашњи, мал-не свиколици, такорсе „учени" људи ни пода-шта; тај диван посао наших, некад вреднијихкалуЈЈера, свештеника-књижевника гледали су они као какав рад незналица и простака. С тога су толике и толике таке књиге наше пропале, ил их мудри људи поодносише са собом, на све стране света: у Беч, у Париз, у Монаково — а богме и читаве товаре у Русију. ШаФарик стаде, како ваља, изучавати те редом наше књижевне споменике и износити их на свет те их приказивати ученим људма, који се у томе нослу разумеваху. Тако поче он васкршавати пред светом готово већ обамрло Словенство, које људи, па и народи несловенски преко рамена гледаху, јер гане знадејаху: охоло презираху, јер га, ко што ваља, и не нознаваху.

И да би том охолом свету туринском, а нонајнре најближем немачком отворио двери на тој забитисловенској — нисао је ШаФарик главнија дела своја језиком немачким. Иуних четрнаест година учитељеваше он на срнокој гимназији новосадској. У Иовом Саду се и ожени, вереницом својом из младости, Јулијом Амброзовом, коју доведе из Иожуна, сестром свога тамо приЈатеља Карла. С њом изроди лена норода, али, на жалост, деца су му јако умирала. Мислимо, да не ће згорег бити, што овде најбрајамо српски и поименце та нрва главнија дела његова књижевиа, која он то заче ил доче, то нрипреми градива и грајре, то пак написа ме$у Србљи у Иовоме Саду. У „Историји словенских језика и књижевно сти" изведе ШаФарик насвет, у право први цут збратимљена нлемена словенска, браћу рорену по књизи и језику. Одмах за тим показа и доказа у књизи „0 пореклу Словена," ко су Словени, откуда поникоше и где су.У „Српских пабирцих" осветли он, доста донде нотавнелу славу старинскога језика срнскога и показа му лозе и корена. У „Историји књижевностијужних Словена" (која је књига тек но самрти му угледала света) нриказа ШаФарик ученоме свету још посебице Србље, Хрвате и Словенце. ЈСао огледало књизи овој састави он летописе српске а од честии те друге браће, па на светиздадеу књизи нод именом: „Споменици књижевности јужних Словена." Спријатељивши се и боље са честитим својим колегом, с нроФесорем ђорђем Магарашевићем, припомагаше ШаФарик својски и српској нашој, новијој књижевности на уранку, кад исти Магарашевић поче да издаје „Летопис Срнски" 1825. године. А биће ШаФарикове заслуге и око оснивања „Матице Српске." . . .