Глас народа

155

БРОЈ 20.

„Г Ј А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV,

ЗАБЈ1УДЕ II ПРАЗН0ВЕР1ЦЕ У НАШИМ ПОСДОВИДАМА.

Од суђења се не може утећи. Вера у неку неумољиву судбину одвећ је дубоко пустила жиле у наш народ. Је ли ко са своје лењости или разметљивости пропао и до ништа дошао, одмах се вели: таЕО му је суђено! Је ли ко са своје непамети тамнице допао, ту је опет судбина крива; издише ли ко са својих безакоња на вешалима или умире ли ко са нечувања и непажње у најлепшем цвету младости, све се то уписује судбини укривпцу; свему нашем злу и покору она је крива, а ми старе будале, ми заматорели грешници, ми смо са свим невини и само смо оруђе и играчка те неумољиве судбине. Ту нашу будалаштину вешто је оиевао славни руски песник Сумраков. у једној песми вели он између осталог: Сиромах се спремо, да проведе пршник, Да се п он једпом провесели јадник. Налио равију — позвао је зшоге Алн у вајату не покрно тројке, Ту се падов деси — у буре је пао Ал' шта може човек? Бог је тако дао! Кијаница једна , пијаница стара Последњу би нару изд'о код крчмара Од уста би от'о, за вино би дав'о, II пнјан би често на улици спав о. Тукли су га за то, туклп — али како ? Зар он може друкче? Суђеио му тако ! Пека луда стара, у некоме граду, Женицу је уз'о као капља младу. Сад ^абоме јадник тужи се и једи , Јер жеиица млада по преко га гледи. Ал' што њене очи тако га занеше Зар да старац крив је? Божја воља беше!

У заседи сгривен разбојник је бпо , Што му пало руке. све је ноубиј'о. Па ни деце мале не беше му жао , Као курЈак овце, тако их је к.тао ; Зверскп пх је клао. а зборио 'вако: Шта ја могу за то? Суђеао ми тако ! Већ из тих редака можемо се уверити, какво страшно безумље вера у судбину садржи! Јер кад би Бог неком судио, да целог свог века мора на трбуху лежати и у свакој оскудици живети, онда би то његова воља била, да човек не ради, но да дембелише и невољише. Еад би Бог неком судио. да краде, пали и убија, онда би отуд излазило, да то сам Бог хоће и жели, и пошто су људи по науци судбине само слепа оруђа у руци његовој, морали бисмо уједно н то признати, да је то сам Бог, што краде, палп и убија и човек би онда с пуним правом могао ове речи славног Француза

Од ђорђа МандровиЂа, пароха пештанског. (Наставак.) Волтера рећи: „Ја ништа нисам чинио; то је све божје дело; он је тај, а не ја. који моју заклетву гази, који с мојим рукама туче, краде, убија и пали". Даље кад би Вог једном ово, другом оно судио, онда би Бог једном човеку определио, да њега свог творца љуби ипоштује, другом напротив судио би, да га хулии грди; једном бисудио, да свој народ унапређује и за њега се жртвује, другоме пак, да ономе унаточ ради. да тај исти народ гули, дере и уназађује. Бто! какавбиморао бити онај иначе премилостиви и премудри Бог, кад би судбине било! Да видимо сад, какви би морали бити и шта би имали радити они људи, који се за судбину заузимају. Сваки паметан газда ђубри и угари своју њиву, јер зна, да „ко њиву гоји, и њега ће њива" и да је „двоструко орање два хлеба, троструко три" ; он зна, да што но мудри Латини рекоше: „рана сетва ретко превари, а позна увек рђаво испада" н да „што штедиш на сетви. то губиш на жетви". па се стара, да што пре своју њиву ваљано засеје; он се даље уверио, да је храна на увратинама, где му је комшија с плугом њивуугазио, увекнајлепша, па за то, место с лаком трновом браном, повлачи орање с ваљком; најпосле он је по псжутетом житу увидео, да у пролеће. кад се земља после мраза отпусти и нодигне, многим биљкама покидају се жилице, па да се не би осушиле и угинуле вуче он преко жита ваљак и откинуте жилице земљи приљуби. Да таквн земљоделци одвећ паметно раде, који паметан човек не ће то признати? Но ко у судбу веру.је, он мора такве земљоделце за будале прогласити. Јер кад се од суђења не може утећи, онда човек не треба ни да оре, ни да сеје, ни да копа, он не треба бригу да брине, како ће своју земљу обделати и како ће идуће године живети; јер је ли му суђено, да гладује, он мора гладовати, па ма како радио и отимао се. а није ли му то суђено, онда ће се за њега морати Бог ма којим начином побринути и он и у том случају треба спокојно руке да скрсти. Ето! до какве будалаштине вера у судбину човека доводи! Теби је лопов у кућу дошао, да ти коња или вола украде. Еад си га опазио, ти си наравно као паметан човек, викао глоту и комшију и њиховом помоћу ухватио си лопова, па сн га се можда и ваљано натукао. Но ниси нраво радио, ако верујеш. да човек не може од суђења утећи; јер