Глас народа

23«

БРОЈ 30.

„Г Л А С Н 1

0 Д А."

ГОДИНА IV

високо и иоздрве може затворити, те се тако сачувати од опасног ветра самума, који ниско дува и иесак ускодеба. Као што је Арап кадар нодносити врућину, глад и жеђ» неспавање и слакојаку неногоду, тако обучава и своје камиле, да их у ономе, што од саме природе имају, још више усаврши. Кад се камила окоти, одмах, носле неколико данаАрап мало камилче учи, да се снусти на колена и тако га држи по дуже; онда натовари на њега приличан терет, скине га, на натовари још већи. Он не нушта камилу, да ждере колико хоће, него јој даје по мало хране, нривикава је надуге иутове, ускраћујући јој мало но мало храну. Даље је учи у трчању, пуштајућије да заједно трчиса коњима, докле је не научи, да тако као ови, ајош и брже трчи. Аран нрави врата своје куће ниска, једва ;5 стопе у висину, и научи камилу да на коленима кроз ова врата у авлију у!;е. Седло, које се намеће дромедару, у средини јешупље, даможе обухватити грбу; остраг и наиред има на седлу иарче дрвета, за које се Арап хвата, да се попне на камилу. Са стране обеси ду1е кесе са храном за сеи за камилу; осим Тога иматулумину заводу и уздицу, којом унравља камилу. То му је цела опрема. Кад Арап хоће да се ионне на камилу, он јој само даде знак, она клекне, он јој стане ногом на нредње ноге. Тада јахач од један пут успне се на седло, држећи се с нреда и од остраг; јер камила чим је јахач пусти од један нут сеуздигне, и то прво предњи део тела, и тада бијахачда се недржи морао натраг пасти, па ондастражњидео и тада би да се не ухвати мораонапредпосрнути. Јевропљанин се тек носле дужег времена научина овај начин јахања. Јахач не може дромедарем да влада као коњем, он се на њему ненрестано дрма тако, лакоји није вичан, често мораиовратитионо, што је појео, као на мору. Тегоба путовања је у толико већа, што камила не подиже кад иде ноге у накрст т. ј. предњу с десне и стражњу с леве стране, него предњу и стражњу ногу с једне стране. Ма да је Арап врло вегат, те знаде се довити кретању и ударцима камилиним, ипак му глава кад

јаше на њој, непрестано дрма се. 1рап јаше час на грби, час се пружи по товару, а често седипо читаве сахате за теретним седлом на прекрштеним ногама. Живот камилин најособитији је код номадских Арапа. (Номадски Арапи немају стална места, него се скитају.) Кад Аран свој шатор где разапне, тада се камиле спусте пред њиме. Маторим камилама новежу ужетом колена тако, да не могу устати. Младекамиле леже поред њих на тврдомепеску. То траЈе до по ноћи, када Араии оиет пут настављају. Онда се старим камилама одреше ужета, скину се мреже, које су биле на сисама, нречећи младим камилама, да не сисају, и почну се мусти, када се музење сврши, онда онет метну мреже на више, свака животиња легне на своје место. докле не сване дан, те онда маторке пуштају младе да сисају. Докле се тако поглавица породице с камилама з бавља, савија жена са слугама шатор, и товари носуђе и ствари на камиле. На грбачи једне од најјачих камила утврди се кошар од коже, који је од прилике 4 стопе широк, у тај се метну стари људи, жене, које не могу ићи нешке, и мала депа. Тада се крену даље Јахачи јашу што је више можно близу стараца и деце и мењају се у јахању. Глава иородице иде обично пред натовареним камилама, ноказујући правац. којим ваља ударити. Уза се носи он напуњену шишану, а за њим хита жена му. Чим јој муж даде знак, да ваља почивати, стане она, скине товар са камиле, рашири шатор, очисти земљу од камичака, рашири поњаву понамешта чинијеи обеси тулумине с водом. Обично пре изласка сунца крену се нутовати, а око четир сахата по но дне опет разапну шатор, те се одмарају. Лепо ти је погледати камилу нред вече, како пасе. Пустиња је залазећим сунцем обасјана, па камила чуднаствора, тамно жуте — боје, врат као ноја, којега час опружи, час у увуче, пасе. Поред ње одмара се арапска породица. Учини ти се, као да си у староме, давном времену, кадајош пастирибеху краљеви, кадаиатријарси народима владаху. Но немачком. С.

СО У СВАЕИДАЊЕМ ЖИВОТУ.

Со је корисна у сваком погледу. Колико јестива не бисмо могли ни окусити, тако би нам била бљутава, да није соли. Со им управо даје пријатан кус. Животиње требају исто тако соли, а тако и биљке. Елем, све што живи, треба у своме животу соли.

Да би се велика та нотреба подмирила, постарала се природа на све стране. Негде наравно има тако мало соли, да се не може узети ни у обзир, али се негде налази у тако великим количинама, да је отуда човек узима за своју потребу. Тако се налази со наслагана у читавим стенама као камен,