Глас народа

г БРОЈ 30. „Г I А С Н

који иут као сдана или као снег но земљи, има је растворене у морској води, у многим изворима и језерима. Са тих места добијамо онда ми со, што је требамо у свакидањем животу. У овој царевини знаменит је велики сони мајдан, који се налази у Вјелички. у Галицији. Из отог једног мајдана добије се на годину до 2 милијуна цената соли. У трговину долази со, која се налази као камен и која се вади из извора. Нзворска је со у ошнте бела со. Добра со мора бити врло бела, чиста, светла, провидна, уз то густа и зрната, лака по тежи, врло суха и чистога куса. Мора се у води лако и брзо растварати; кад се раствара, не сме цврчати и не сме вода од ње постати мутна. Каменита со онака, како се у природи налази, више се уиотребљује за саламуру, него ујела. Таква со доста ретко је чиста и као што треба беI ла. Морска со се употребљује само на сољење морских риба. Со се за саламуру употребљујс због тог&, што месо, које је добро осољено, не ће се укварити, не ће иструнути и у таквом се стању може одржати дуже времена. Ево за што. Од свију саставака, што се у коме телу налазе, највише нрипомаже вода, да се тело квари, да труне. Ствари, којесеналазе на сухомместу, не Бе трунути, а на против иструнуће све ствари, које се налазе у влази. За потврду тога може сваки киЈамет примера нађи у обичноме животу. Кад се месо посоли, соизвуче готово сву воду из меса, те се у тој водираствори, а месо постане с тога сухо и скупн се. Као друге сухе ствари, тако и сухо месо не Ке трунути. Кад смо већ у речи о осољеном месу, не Ее бити с горег, да мимогред наспоменемо још нешто. Месо из саламуре не храни ннкад тако, као свеже месо. Со, кад извуче из меса воду, она с водом извуче из меса и неке друге саставке, и то баш оне, који хране. Ти саставци остану у саламури и баце се са саламуром, те се не употребљују за јело. Тиме из осољеног меса нестане неких саставака, који би инале хранили наше тело. Со се после узима као зачина у разна јела. Ј томе со особито ирипомаже, да нам се јелалакше варе. Она надражи жлезде и платна, у којима се луче сокови, који су потребни за варење, те се онда излучи више сока. У устима одмах надражи пљувачне жлезде, те се излије више пљувачке, у желуцу (стомаху) надражи желучна платна, те се излије више желучна сока, а што се вигае пљувачке помеша с јелом и што се више излије желучна сока, с отим се и свако јело лакше свари, пре се у желуцу претвори у кашу. Осим тога скоро сва јела, кад су носољена, много су куснија, него кад су неслана. Само кад со-

А Р 0 Д А." ГОДИНА IV.

лимо јела, треба да их умерено солимо, ни премало соли, ни премного соли. Од премноге соли надсаже нам се сувише живци, жеднимо преко мере, тишти 1 нас у желуцу, тешко мокримо и т. д.. од премало соли или кад никако ие солимо јела, онда нам се сувнше накупн слуза (шлајма), јављају се гљисте и тако даље. Али без обзира на то. не треба бити баш издашан у сољењу јела, јер свакако је лакше, неслано јело досолити, него учинити, да преслано јело буде опет кусно. „Досо на сто..." Со улази у човечје тело и на разне друге начине. Тако у свакој изворској води има нешто мало растворене соли, има је у неким биљним деловима и животињским материјама. Већстари народи су увидели, да је со важан придатак јелу и да је и иначе потребна за тело, тако да се већ одвајкада узима у ј ела. У разним деловима у човечјем телу пт у век од прилике 1 Фунта соли; што је сувише, то се на разне начине, као и друге већ непотребне ствари, нстури на поље. Годишње треба човек до 16 Фуната соли. Даље је доказано, да све биљке, што их ми негујемо за своју потребу, требају доста соли. За то у неким земљама, особито у Инглеској гноје такве биљке сољу, нарочито ако се у самој земљи не нађе доста соли за њих. Разуме се по себи, да то према данашњим приликама скупо стаје, јер со не може никад тако јевтина бити, као други какав гној. Колико кад соли треба, само се према томе може удесити, кад се зна, каква је земља, на којој биљке расту и какве су биљке саме. Од свију биљака, што их ми негујемо за своју потребу, требају особито много соли ево ове: кељ, кромпир, разке врсте репе и махунасте биљке (пасуљ, грашак, сочиво, боб). Растворена со је многим тима биљкама шкодљива у оно доба, кад клијају. Не сме се дакле со употребити као гној, кад се биљке посеју и кад иочну клијати. Кад већ олиста биље, онда со учини, да брже и бујније расте. Со може само онда имати уплива на биље, кад је растворена. За то се мора најпре растворити у води, па ноливати, или нричекати, док не падне киша. И за стоку се унотребљује со као зачин. Кад уз крму добија и соли, онда јој крма постане куснија и боље се вари, као штоје то и код човека, Особито добро чини со онда, кад настану какве болести и редње. Со учини, да се храна боље свари, а кад се храна добро вари, онда је животиња и здравија и снажнија. Здравље и снага одрже животињу, те не даду, да је нападне болест. Кад би се стока хранила и неговала како треба, кад би јој се крма одабирала, а не би се трпало