Глас народа

259

ВРОЈ 33.

„Г Л А С Н А Р 0 Д А."

ГОДИНА IV.

једна година, чекаВе другу, а момаки девојкаиропадају. Амо иде и она пословица, јер је доиста тако мишљена: „Женио би се и јаиМија, ал'иема злеба ни вина;" то јест засвадбу, а штозапосле не &и било, то је најмања брига. Као да се човек жени, да сватове купи!

И других је обичаја у тим приликама, што штете народ. Много би било, да на све ономињем, па с тога је доста, ако кажем, да ваља увек пред очима имати: да веичаље није шала, бесиослица за весеље пустосвата, веН један од најозбиљнијих тренутака у новечјем животу.

ЗАБЛУДЕ II ПРАЗНОВЕРЕЦЕ У НАШИМ ПОСЛОВИЦАМА.

Храна храбра, а рухо господара чинк. Прва половина те пословице стоји и желетиби само било, да наши људи те речи увек у памети имају, па да се побрину, да у време тешке иољске радње ваљану храну имају. Но не стоји онадруга ноловина т. ј. да рухо човека неким господаром и не

знам каквим човеком прави. Та кад се „Еољ не хвали кроз длаку, него кроз брзину", „Еад сребрно седло не чини добра коња", од куд да рухо човека неким господаром н ваљаним човеком чини? Неки наши стари рекоше: „Беговац је беговац, ако не Ке имати ии новац; а магарац је магарац, ако Ее имати и златан покровац." Добро рекоше и МаШцш: „Рухо никога ни мудрим нн светим не чини". И неки мудар Немац рекао је: „Хаљине праве људе, али не мужеве". То нека капамте браћа Прногорци, Бокељи и сви они, који скоро свеколику своју имовину у лепо н богато одело улажу. Говорећи о богатом оделу, ко да се овде с највећим болом срца ие сети оног грдног раскошлука и беснилука, који наше девојке и младе данашњим даном у оделу терају! Пзмеђу некадањих и садањих наших женскиња каква грдна разлика! Еад оно пре шест стотина годнна дођоше грчки посланнци у Србију, да виде, хоће ли Ана, кћи грчког цара Михајила Палеолога. коју је српски краљ СтеванУрош за С! ог сина Милутина испросио, у српском двору онако моћи живети, као што је код свог оца живе.та, кад, велим, Грци у краљев двор дођоше, затекоше снаху Стеванову, којасе у свилуикадиву могла облачити „во скаредном одјејанији волну прјадушчују" т. ј. у простом са свим оделу и с преслицом у руци. Ал' што се некад ниу двору српског краља није на одело трошило, то се данас на срамоту нашу и у трговачкој, мајсторској. па и у орачкој најсиромашнијој срнској кући троши. „Паргал дере, јечменицу ждере", — „У девојке сукња са карнери, а у оца нема ни дороца", — те речи из неких наших новијих песама довољно показују, како је мало здрава разума у многих нашихроди-

Од ђорђа МандровиЂа, пароха пештанског. (Наставак.) теља! Јесте мало је! Јер„Кад бисмосви ми памети имали, многа би болта оетала пуста", — „Кад бисмо сви ми памети имали, многи би Јуда одртији од нас отишао, нег' пгто је догаао." Досетљив као Шијак. По оним многим нриноветкама, које се код нашег народа у Банату, Бачкој и Срему о Шијацима чују, мислио би човек, да су Шијаци најдуђи на свету, да се у љима једва која искра здрава разума налази. Но да су све те нрииоветке само за забаву измишљене, о томе ћемо се јамачно уверити, кад чујемо, да ми под Шијацима разумевамо ону нашу браћу Србе, који у Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини живе. Јесте! све је то измишљено и Шијака нема на свету. Јер ко је имаоприлике. да поменуту браћу из ближе упозна, признаће, да они ако не више, а оно ни за ддаку мање здрава немају од нас и да им ми велику неправду чинимо, што тако рраве гласове о њиховом разуму нроносимо, што им толике будалаштине приписујемо. Жени сина кад хо&еш, а к&ер удај кад моиеш. С удадбом кћерисвакако не треба оклевати, јер „девојка је еспап, који се лако усмрди". Не ваља једног ио једног просиоца одбијати. „Девојка је, рекао је маЈјарски писац Јокаји, увек млада, док просилацаима; акако је једном некол'ко просилаца оставе, одмах људи о њој говоре, да јематора." За то „кћер удај кад можеш!" Но хоћемо ли сина женити. кад хоћемо, хоћемо ли га женити и у 17. и 18-ој години? као што наши људи обично раде. Кад бисмо ми живели на истоку, у Азији, где људи са 15 и 16 год. сазревају, а с 50 ивишегод. остаре, ми бисмо то могли чинити; но по штокод нас многи ни с 20 год. не сазру, онда ваља да ее у памет узмемо и да са женидбом све дотле чекамо, док нага син не сазре и на снагу не сгане. Сви чувају младу марву — а како су ретки, који тако

исто и евоје синове чуваЈу!

(Ластавиће се.)

%/%/Ц\ААЛЛЈ\ААГЈ\~-