Глас народа

448

БРОЈ 51.

„Г Л А С

II А Р 0 Д А."

краљева са истока, неће вам они донети злато и сребро ливан и смирну. Бог и ви све вам је што имате. Ко сам себе неоставља и Бог га неоставља. Не надјејтесја на кљази! Браћо сетите се сами себе, будите људи па кад ми одовуд поздравимо вас са христос се роди, а ви Кете нам весело одговарати: ваистину роди. Дај бОЈке то први божић био!

ГОДИНА IV

А сада желимо и вама тамо и нама ©вамо и свуда и свакуда, де год је крви српске и вере православне, ове године провели благе дне како могли, а до године како хтели од бога здравже а од цара мир, а читаоцима нашим, да им и догодине и у овоме листу, весело рећи можемо: Хриетое се роди! а и они нама, јошвеселије: ваистину роди. Панта Попавмћ.

ПРЕД „Б Л А Г Е ДАН Е." (Свршетак.)

Наши су празници већином у зиму. У нашега народа није толико посла зими као лети, па са те стране не би нам шкодили. Дакако данијекуће, где не би ваљало сваки дан радити, ал' је у нас већ уобичајено, да се тежак одмара, чим летину унесе. За друге раднике ваља други обичај. Зимни свеци не сметају дакле толико послу и привреди. Али је ту друго нешто. Уз веће свеце иду у нас и постови, а баш и мањи светачац (ако је крсно име) хоће свој пост. Ту тије „божићни" од неколико недеља (а за то време св. Никола и други свечари) Жесојође прођу брзо, а ево тиодмах и „ускршња, часна". Н пред свечаре се пости и „једноуди". Еле већи део зиме ироведе наш народ у посту. Ја то не говорим о свим крајевима и о целом народу, (јер се већ по гдекоји простак наш отресао поста и једноуђења), него спомињем само за то, игто знадем, да има још много њих, који се тога јако држе. Поред тога је и зимња храна у већине нашега народа (јер је готово цео сиромашан) тако худна, да се може постом назвати. Па шта шкоди пост, кад се и онако не ради? А зар нисам и сам у почетку рекао, да све за зиму спремимо и зими коједемо? Наш је пост тако удешен, да човек баш оно, што у храни највише треба, мора да напушта. Прави пост не једе ни меса, ни рибе; ни млека, ни сира; ни јаја ни масти. Па шта нам остаје? Вариво, хлеб и биљно уље, а гдегде је и оно забрањено. Да вам дуго не тумачим,' верујте речи, да се тиме човек не може „нахранити". Он се можда може „наситити", да није гладан, али невреди оно, што се у насвели:„Од чега сит, од тога и дебео." Човек се не храни, малаксава, па је од туда много слабији, кад навале каке болештине. Уз то долази још, да зими ваља више и снажније хране, да се више гладни, да се зимигори ваздух удише и т. д. С тога ћете видети (то лекари, који

пазе, добро знају), да је уз пост много више болесника, него за мрса. Особито важи то с почетка и свршетка поста. И то се зна, да је у нашега народа највише смрти зими. Е, сада смо дошли до онога, чиме ћу вам доказати, даеу благи дни и свечари велики непријатељи здрављу нашем. Рекох, је ли, да је највише болести с почетка и свршетка поста. А за што ? Пред пост су покладе; ту се једе, пије, банчи, луди. Ко није о покладама озебао, тај се опио и препио, а ко и то иије, тај се „очемерио". Толико је истина, да је иза поклада највише болесника. С тога наш народ мисди, да ноћу за последњих поклада иду вештице по кућама, те стреле и гњаве људе. Од туда је и онај обичај у нас, да се последњих поклада морапојести чешаљ бела лука, и да се браве по вратима мажу њиме. Не, драги! немој јести лука, немој мазати луком врата, али умерено једи и пиј, пази да пијан и разгрејан не нрозебепг, па нема вештица, да те даве. Покладе прођу, а настане пост. Из пајвећега раскоша у јелу, пређе одмах наш народ у пост, а то исто значи што и глад. Та промена је тако јака, да је тело мора осетити. И осети је, и то тако, да му ваља само најмања повода, па да се одмах поболи. Та човек је спрам болести онда најслабији, кад махом промени свој начин живота. Ко се научио на посао, болестан је, кад не ради, а ко сваки дан меса једе, или ко сваки дан добро руча, мора осетити, кад по шест недеља не види „масна залогаја". До^У ли томе још какве заразе, ето ти онда готова болест. А шта ће за поста бити с болесницима и са слабом децом? Та њих храна, снажна храпа, држи и крени. Рецимо, да је и носг мирно прошао. Свечар је у очи крсна имена преједноудио, а баш ако се и није постило и није једноудило, оно се „комрачило" да само за „благе" дане, за свечаре остане. Стомак му се научио на пост, на посну, мршаву храну. У очи свечара се све од посла уморило, да