Глас народа

31

па да ли да ја заостанем за остадом браћом својом, да ли ја имам права код куће остати, када оетала брака за слободу српства крв пролевају- Не, ја неемем заостати, и ниједан прави Србин неке и несме заостати, кад труба свеколиког ослобођењаиуједињења српског затруби, јер тај неке бити достојан имена српског, и на њега ће пасти тешка клетва, клетва народа српског, што не дође на бој на Коеово. Извините господине, ал нисам могао, а да не искажем оно, што ми је на ерцу. Ја господине молим за отпуст, јер сам се одважио, да заједно са мојом браћом победим или погинем!" Ја сам сав усхићен био тима речима, „Па зар ја, Данило, да не участвујем у тој светој борби, зар да ја с' крштеним рукама гледам, како се ви борите, зар да на мене падне тешка клетва народа мог ? Не, Данило, то неће бити, и ја ћу с' тобом заједно мач из корице истрћи, да га забодем у срце џелату српске слободе, џелату слободе васцелог хришћанства, Још нешто Данило, од сад ме немој више звати господином, него братом својим, јер ми смо сви браћа, де се таке свете ствари тиче. Оди овамо, да те загрлим, поштена старино!" И слуга и господар загрлише се, братски се загрлише „Оузе су им од радости текле." ^Оче, оче!" зачу се наједанпут глас иза мене. Ја се окренем и гпазим свог сина. Исто одушевлење могао си и на њему приметити, као и на старини Данилу. ^Драги оче!" почемој син л ти зацело већ знаш, да се мало и велико, старо и младо подигло против Турака, па ја те ево молим, да ми даш благослов, да се и ја са осталима за слободу борим! л ? ,Да си благословен сине. Ови ћемо се троје заједно за наш народ борити!" И ми се почнемо снрављати за полазак, Наоружамо се и изиђемо на улицу. По улицама еу још једнако јуриле гомиле људи, и ми се прикључимо једној гомили, те тако дођемо на главан трг, де се силан народ стекао. Заетаве неможеш пребројати. Ту се сви грлише и побратимише. У том се врата од двора отворе"и млад јунак етупи на среду. > ? Живио кнез Мидан, живило ерпство ! л загрми из хиљаду и хиљаду грла. Ветрић се играше са краковима тробојне т раке, која се обавила око кнежеви прсију. Нема тишина завлада а кнез поче: ^Срби браћо! Драги народе мој! Доста је било политике, а доста и речи. Приступимо делу! ;Д<лобода и уједињење евеколиког српства,"

то је еадатак наш, који нам ваља извршити и који ћемо само тако постићи, ако сложно» узрадили будемо. Олободу изгубисмо на пољу Косову, слободу нам ваља тамо задобити. Тај је часак ево куцнуо и зато пођимо храбро напред на Коеово! Оно нек нам буде гроб или ускрснуће наше слободе!" и На Косово! На Косово!" повикасмо ми. Народ се узруја. Војничка оделења развише заставе и подигоше се, свирајући убојне песме. Вође уседоше на коње и еве се крену на Косово. Ја, мој син и Данило стадосмо под једну заставу својевољаца, те тако пођосмо с' народом. У сваком месту, у које смо дошли, придолазиле су све нове и нове чете. Тако емо више дана путовали, и најпосле већ смо били близу Косова, само нас је још један брег од њега растављао. Ови смо с неописаном жељом чекали онај час, кад ћемо угледати то бојно поље Међутим су се предње чете већ на врх брега попеле и они радоено клицаху: „Косово, Косово!" Они беху већ сретни, )ер су угледали то свето место. Ми стражњаци, кад то видесмо, пожуримо се брже, да се на брдо успнемо, и заиста, није прошло ни неколико тренутака, а ми смо већ стајзли на врху брега поред наше остале браће. Пред нама ее пружало Косово у евој евојој величини. На јужној страни Коеова угледасмо велик табор. Ту се Турци јога једном скупише, да покушају своју стару срећу, да покушају наново оковати у ланце ропства овај народ, који се бори за евоја права, за евој опстанак, за крст часни и елободу златну! Али не проклети Азијате — помислим ја у себи — неће та то и по другипут за руком иепасти. Међутим са почнемо ми спуштати с' бре га на Косово, и пошто се доле спустисмо" почнемо се спремати за бој. У тај мах се зачу: „Црногорци, црногорци!" И гле из једног кланца долазаху црногорске чете, а с' њима Херцеговци и Бошњаци. Црногорци ! Ти диндушмани Османлија, вечити браниоци слободе српске — дођоше да и овде пролију своју крв за спае народа српског. Њих јв предводио енажан витез кнеа-Никола I. Кад етигогае до нас, кнез Пикода ејати с коња и братски се загрли са кнезом Миланом »