Глас народа

сиромах) и ова одговорнла, да јесте, онда је добро што је и посде два дана дошао. Бабица хоВе Фијакер. а човек сирома нема ни леба а не да за кога плаћа, Једној је 45 година како јебабицапа њој требапомоћ а не да она друге двори. Ово вам господине јављам, да сезна кагосе сиротињи чини, кад онашто тражи;

а кад се ми дан два вадоцнимо са општнкскии наметом, одакле се доктор и бабица, плаћа онда нам ешгуција и кућу с главе продаје. Видићемо хоНе ли на скупштнни варошкој општинари они, које смо ми бирали за ово питати. Мило им је било кад смо их ивабрали. Ш

д м ж« *

Жс

СТАРА КАЧАРА. (Наставак.)

„А шта да се бојим" промрмља најпосле „ако дође до густа, знаћу св помоки, један крст ку на се бацити, и с' тим ћемо свршити". Брава шкрипну, врата одскочише, и Штева беше у тој тајанственој „качари". Обазре се. Свуд тишина, нигде ни живе душе. Оамо му се учини, да је нешто шушнуло у најзадњем кутићу. Хајд' там >. „А ког беса ти ту радиш Пајо?" викну Штева, кад опази у том тајанственом куту свога друга. „А који тебе бес, овамо дотера?" питаше онај из буџака. „Дођох да се упишем у ћаволски рабош, треба ју ми" одговори Штева. „Ха, ха, ха, у ђаволски рабош!" церекаше се онај „и ти си зар један од оних глупака, који мисле да је ово станиште зли духова," „Но, па то је чиста истина". „А, ја ти велим да је препредена лаж. Седи амо на камен, да ти одгонетам, ту загонетку. Но што буде речено, нек остане мвђу нама. Слушао си ваљада, да је мој баба из еолдачије утекао?"

„Слушао сам". „Њега гонише. Он се побоја за своју главу, и тражаше уточишта, где ће сигуран бити, док га гониоци незабораве. Док не нађе ову „качару". Он се у њој настани, да би се скрио од будна ока његове потере. Трпио је оскудицу. Глад га стаде морити, он постаде лопов. Гониоца више небеше, ал' он се несмедв свету покасти, јер му савеет небеше чиста, Он нађе присталица, Из ове качаре излетала је чета, и повраћала се пуних руку, што отеше од сељана. Ова качара отуд постаде, као што сељани мисле „нечиста", То је повест ове „старе качаре", и сад знашкакви зли духови у њој етанују." „Потпуно појмим" рече зачуђони Штева „а ко би врага, на таке миоли дошао". „Ти нешто" настави Паја „кад отојич спомвну ђаволе, рече, да их потребујеш, нашто?". „И потребујем, А пошто си ти тај ђаво, то ми мораш у помоћ притећи". Сад Штева исприча свом другу, све што знађаше о Мари, и рече му, да се заклео, е ће је ма на који начин добити.

(Свршиће се,)

П Е С М А 0 Еј де си кдети Вуче Што изда српски род! Сејо си чудно семе, А гајило га време, Сад ти је зрео плод! Још су нам срца гива, А то је твоја њива; Примило с' врашко дело, Семе је твоје зрело Чекамо косу ми. Ми знамо шта нам прети Дигни се Вуче клети Па семе своје жњи! Небемо хивети више; Нек нам се име збрише;

Ч А Ј Н И Ц А. Нек падне стари лав У заборав! Кад мора — нека буде — Та жавот иште људе, И људи чине свет. А бнти слузи слуга, А бити свету руга, Продат се својој штети, Па тако живет хтети, Ео хоБе нек је — клет! (Ову смо песму нашли у црно ноВно доба, без потписа пишчева; по руци непознајемо га, нопесма Ј8 слика овог садашњег стања нашег, и за то је штампамо да се не изгуби. Уредн.)