Глас народа

КАКО БИ СЕ ПОМОГЛО НШИМ ЗАНАТЛИЈАМА?

(Нас Уиеказу сибињске занатлијске задругеу тачцииетој каже се да смета напредку занатлијском: „штомладеж, која иде на занатенеманикакве спреме школске" те, шесто, усљед тоганемадоста занатлијскихпоматача." Што се првога. тиче, да дете, које нема никакве спреме школске нијезазанат, де треба нешто и изумевати ако се мисли одржати, то је тако. Није то доста да је жалФа ковачки тако јак, да чекићем наковаљ разлупати може, иште се и од њега вештине. Тежак ће навек дати ономе ковачу да му кола окује, који ће му по исту цену и са тодико материјала бољелотре изшарати, а онај 25е навек боље то израдити који зна сликати (цајхновати) него онај, који незна. Дакле треба свакоме занатлији спреме школске и то не само оне, која се у основним школама добива, него он ваља да и даље иде, онваља, де нема занатлијске школе, да сврши бар три реалке а реалке треба да се тако удесе, да су кадре поучити ученика и економској односно занатлијској струци. Тобитребало да се ради и у основним школама варошким, де веТшном занатлијска деца у школу иду. Нека се један пут изостави тај начин учења, као да ће деца све сами попови бити. Сабор карловачки ваљало би једаред да се сети, да су и занатлије чланови народа, те кадјеотворио две више женске школе, нека бар једну, занатлијску отвори, па ће и та једна бити расадница напреднијег рада. Исто би се дало постићи и са штипендијама које би се давале занатлијским ученицима. Боље би било да се њих десет петнајст занатлијских ученика изучило за оне новце што су троицапотрошила идући у Русију у богословију. Но шта ћеи сабор, кад и он јадан незна ни чиј је ни шта је! Још би добро било кад би се о нрактичном раду

|ак.) занатлијском дало ио друдим листовима писати, кад већ занатлијски лист не може сам да постоји То би морале чинити саме раду искусне занатлије, и ми би врло радо примали таке ствари, и у колико не би биле у штилу удесне, ту би се лако помоћи дало. Но док свега тога не буде, не треба руке скрстити, па гледати, како пропадамо. Треба имати воље за рад, треба имати куражи, да човек сам себи иомогне, и треба и даље погледати, него докле се види тороњ, де смо учили радњу. НГто човек ненаучиу школи то научи у свету. Помагач занатлијски, треба данрође свет, не само ради тога да себи носла тражи него и да види и проучи свет. Може ко све школе свршити а другр, који је пропутовао све крајеве светске ни једне,ибарусвету ћесе онај први умети боље наћи од овога другог. Човек треба коме је год могуће, а то је занатлијском помагачу, да иде по свету као новац, али не опако као онај што је био у вандровки до ирвога села одакле је, па се носле хвалио како из Брестовцау Сивац иде човек ко новац. Томе пак, што нема овде онде помагача да се испомоћи машином, која не коштаколико иомагач, а толико и више заради. После тиме, што би требало поделити посао, те више руку једно цело да праве на прилику има иослова, у једној .радњи што може радити и најнеискуснији човек, који никад није на занат/ био. Али покрај свега тога, да би ваљане номагаче добили кад то доста од школе зависи, треба занатлије да своје номагаче у школу упућују, и шегрте, да држе да су узели на науку а не у службу. По вароши удесиле би се лако недељне школе за помагаче, само добре воље од занатлија а и од самих помагача, јеровивећ не стојепод тут^рством. (Продужпће се )

НАРОДНА III КОЛ А II УЧИТЕЉ.

Еолико иута већ до данас слушасмо на свим прошлим црквено народним саборима нашим, а и ван ових, како се непрестано говораше: „школа нам је најпрешнија ствар — школско питање ваља прво и прво решити." — А овамо у истину школа нам је баш посљедња ствар, која се увек до данас на са- : борима овлаш и површно предузимала, и којатешко да ће и сада на нредстојећем сабору на дневниред истакнута бити — за ово нам довољно јамчи и та околност, што се о „уређењу" њеном, ни од куда ни гласка нечује. Наш црквено народни Сабор од 29 јула 1871. определио је законски „минимум" учитељске плате на 300 ф . авр. (школ. уредба §. 70.) Ово вреди толико колико ништа, јер знамо да је и онај иоследњинадничар кадар преко године више заслужити, и оно

што заради бар добије одмах, а нечека као господин учитељ по 9 и више месеци, на јошт и онда једва и то преко извршбе (екзекуције) добија. Сабор када је горњи законски „минимум" донео, сигурно је мислио, да ће општине наше при одре1)ивању исте учит плате са погледом на мучне и теретне учитељске дужности зацело и више дати Ал и се љуто преварио. Из искуства знамо, да неке општиие па јошт токорсе, које се рачунају ме!;у боље, тешко дају више него што закон нрописује и изискује. Шта више има општина, које би у прсте набројати могЛи, на недаду ни овај жалостни „минимум" него се тада, кад је реч о новишењу учит. илате снебивају, праве се сиротани — вичу одмах како се морају раселити ако се учитељима плата повиси; као да друге около