Глас народа

163

посланик. Посланик мора имати одрешене ртке, јер не мора оно најбоље бити, што њег^ви бирачи хоНе. На сабору је више глава са више страна, па ту се добро прорешета све и онда, бар обично.што јенајбоље то се прими. Бирачи могу саонштити своју жељу и своје потребе посланику и он их треба, сабору да прикаже, али он и ако је изабран у једном крају, он је посланик читавог народа и мора се на делину, на све обазирати. Друга је наредба у §. 16. устројства, који каже:

„Сабор не прима никаква изасланства " „Свако општење сабора особама, телима или властима иде преко председника саборског." Дакле депутације, као што је обичај вад оваили она опгатина што тражи, не ирима сабор. Те депутације некаиду управо патријарху, па што имају за сабор, нека му писмено предаду и могу га молити да се он заузме за то, али на сабор не могу иБи, да што говоре, него да слушају као и други, шта ее на сабору ради.

Н Е Е А Д И С А Д. (Реч у своје време.) Кад оно нре пет сто прамалећа, дична тробојница из мртве руке Срба барјактара наде, кад бесни азијат на тој тробојници крст Христов кпвљу покаља, кад потавни сунце славе наше, кад поста Србин роб, заосташе свети намастири задужбине врлих нам предака, да чувају име српско, да потоњи зрачак непставне, да буду спомен, закриље несретна народа. Српска сирочад, што испод крвничког мача избегоше, нађоше у смиреним калуђерима нове родитеље своје, они им беху и отац имајка, они их штитише, недадоше да потоња узданица српска по праху глупости се ваља, но неуморним трудом настојаху над остављеном сирочади, да им бар кол'ко тол'ко очи отворе, да их одгају, учише их вери, учише их књизи, причаху им славна дела умрлих дедова, отаца, подсеНаху их да и у њима српека крвца тече, па уливаху у млађане груди плам освете, мржње на диндушмана. Еад би крвно око турско, упазило Српкињу лепоту-девојку, када би деви гроза загрозила, еће скорим харем каква бесна азијата дичити, даће морати лепу веру Исусову погазити, да ће полумесецом крст заменути, винула би се у тихи манастир, да је бране чувари светиње српске. Када би несити крвник, и последњи залогајак окорела хљеба, из сухе, изнурене руке јадне раје изтргнуо, када би раја од тегаке гладиземљи клонула, крочио би из мирна намастира, верни пастир, пружио би хљеба страдалнику, наноЈио би га хлађаном водицом, испрао му грдне ране, на разастро мекану постељу, неби ли му нов живот дао. Где требагае савета, где требагае помоћи, тамоје калуђер тежио. Раја је намастире дигла, она ихдржи на видику, Дарива их обилато, то је његова својина, то је оп-

шта штедионица, у коју сваки из народа по могућству даје, да кад буре дуну, кад ганевоље спопану, има коју пару заштеЈјену, да немора турим вратма досађивати. Они то зна^аху, знараху и помагаху, Шта су муке мученика других, на спрам мука, што их по који кадуђер за лену веру Христову, и за народ свој поднесе? Сипџир, колац, палош, и танка вешала, била им је награда за све њихне труде, ал' они остадоше верни светој цркви; народу свом. Кад им је мрка крвца од тешких окова лопила, кад у мукама издисаху, последња им молитва беше за народ свој. Но то је некад било, другчије је сад. Данас оном, к'о на се навлачи ризу калуТјерску, нису тежње онако чисте, узвишене, ко што негда беху. Мз свака мига извире му себичност. Докопа ли те се ш ка, скинуће те до голе душе, њему је до самог себе стало. Та ту је себичност тако ужасна да радм себе и од себе се боји. да ради себе и на себе мрзи. Ни око му у глави једно другом не верује. Нема више уздања, да ће ти калуђерска рука помоПи пружити, а да гледи, е те на комаде секу, нису данас намастири народни, о том ни споменанема. Народ, то је последња брига. Тек по неколико још је заостало, који су вредни називати се потомцима, врлих нам предака. још они једини чувају све светиње Срба, ал' и њих по мало нестаје, и последња клица права калуђера оће да угине, за навек да тшне. Па кад буре дуну, кад се дин-душман на те склопи, ко ће ти тада светињу твоју чувати, ко Ее ти се за јадну сирочад бринути, ко ће их сачувати да неокаљају свето српско име, јадни Србе? Ја.

НАРОДНА ШКОЛА И УЧИТЕЉ. (СвршетаЕ )

2. Нека се и народним учитељима бар десетог одишња повишица и то најмање 10% (десет на сто) даје.

3. Ако смо вољни, да се учитељима плата уредно и у своје време а не као досада зло и наопако издаје; то ваља да се донесе закон, да је свака епар-