Глас народа

раду, Дебрецииу, Дуна-Фелдвару, Барчу, Кикинди, и у околини тих места, негди ни пун сахат негди дуже од сахата. У Вачкој, где је год падала, свуд су

16С с њоме задовољни. Де је не беше, ту не стоји најбоље са раном, нарочито је пипа репицу опипала и друга згадија тамани усеве.

ДОПИСИ „ГЛАСУ НАРОДА."

Мл. — Срем 8. маја. У кодико, су нам шкоде празније, у >голико се све већа и грђа зла у нашем народу једне и друге вере догађају. НавешНемо овде неиилих и крвничких догађаја. Црошле године догодило се убијство у Гибарду, и то са малелкости. ИдуНи из Еукујеваца две иородице шокачке у Гибарац са тако званог „Кирбаја" стану се у путу утркивати, те у томе Једна се кола изврну и више их се тешко озледе. Они изврнути заосташе на путу, а онај што их је изврнуо, приспе пре својој куКи у Гибарац. — Тек што је коње из кола изпрегнуо, а чељад се у собу спремила, ето ти онога изврнувшега у авлију с пушком о рамену, с речма: „Што ти нас изврну, и жену ми и децу озледи?" У тај мах пуче пушка, и онај што их јеизврнуо, остаде у својој авлији мртав. — Дакле то беше жртва тако звани „Еирваја" и то о тројству у Кукујевци. Обе породице су од могуЕнијих. Еомесије, истраге иадвокати иа даље своје раде а породице обих кућа упропашћују се. Прошлих дана и опет се подобан и грозан случај десио. Беше и опет „Еирбај" у Гибарцу. По подне пијано у неописаном трку нагрне све својим кућама,теда „Еирбај" без по-

кора не про^е, на друму к Шиду, стане један да своју жену кара и да туче, други опомене првога, да не туче своје жене, на што други у мах се своје жене и окану, те приђе другоме што га саветовашн да своје жене не туче, и потеже ножа иза појаса те удри га у срце. Несретникјена мах мртав остао. Ето таке су посљедице од „Еирбаја", а узрок је у првом реду глупост и незнаае, а у другомеи самонекоје свећенство, које не само да пук свој не поучава, него још горе квари га. Радећи тим дојакошњим злим радом, пука на врат на ное нестаје, тејелако могуће да за 65 година тога пука више неће бити. Што не дај боже. Баш саде сазнадосмо још за неко1'а убијства. Прошлих дана у Вуковару једнога дана убише двојицу. Па како ? Најпре у једно] биртији једнога келнера пожем убодоше, који је и мртав остао, па онда те исте убијце безбригеша кренуше се у другу биртију, те и тамо случајно идругог*. келнера заклаше. — Така чуда кад се у главноме месту догађају и по јавним местима, онда се даде замиелити, шта тек по селима бива, а још лакше увидети. докле је поквареност достигла.

ЈЕДАН ГЛАС ИЗ ТАВНИЦЕ. од попа Л.

Ја сам вас одабрао за дело за које вас је природа створила. Ви Еете имати своје празнике, биће ту плача, рана, крви, крви која ће тећи без икакве опасности по вас, и нико вам се сили неће смети противити, јер то и јесте кључ нашега јунаштва. То рекав, сви се растурише, и велики градиоста као неко велико дрво, кога људи залију отровном течношБу те га својич корењем у себе усише, па мешајући се са соком, трује му цвет, плод, лисје и нагриза трулежом његово сухо грање. А мени се учини као да сневам грозан сан, док ме ужасна ларма не истрже из сметености. То је била вика гњевна номешана ломљавом, као да се кости ломиле, јауци оглушујући и тужни и дивљи смех, и ја видех гомилу младих људи, деце, испребијане, искрвављене. које гураше пред собом, трпаше их у каљугу из које чете пијане духом сотонским беху изишле, и врата окована гвожђем отвараше се и затвараше се, и страшна се тишина учини. И ја се створих у једној дворани, тавној дворани. Ја познадох онога који управљаше на овоме месту; он није био сам: око и иоред њега гураше се неке Црне хавети с којима се он саветоваше шапатом. И за мало, па се црне хавети разиђоше. Хтедох

и ја за њима, али они прснуше по ходницима тавним и мучилиштним, куда ме покварен ваздух хтеде угушити. II док сам 1а размишљао у себи о свему виђеноме нун туге и ужаса, кад ево ти оне исте гомиле коју видех да је вуку у каљугу праћене оним истим гадовима љутским. Они их гураше, кроз неки узан и низак пролаз, у коме видех неке мрке слике, нраве слике џелатске, и чух неке гласове оштре и загушљиве, и спрдње сурове и падање лешава; ја се осетих у некој тешкој запари такога задаха, као онај што се из гробља подиже, и умало што не падох, А они које ту стрпаше умираше свакога тренута, умираше на мукама нечувеним. Ваздуха није довољно било да им окрени колико толико жудне груди, а њихови удови сударајући се одјекиваше као лупа од костура. Свакога јутра износише ио ^оји леш. полагаше га у сандук, и носише га без попа, без молитве, у свакој тишини нагробље. А из груди ми се препуњених ужасом, оте узвик: Господе, е да ли је сотона нобедио ? А један ми глас рече: Погледај! И ја погледах у вис, и видех у сјају небескоме мученике смешећиве.