Глас народа

324

0 ВОћАРСТВУ по предавању ђорђа НатошевиЂа и Борјановића.

Данас су за све радене људе, за цео раденичкн свет, а особито за сиротињу тешка времена настушла; издавања и потребе су тако силне, да се са ових приходи подмирити не могу. Кад би запатали: шта је томе узрок? знамо да би нам свако одговорио веЕи државни и општински порез. нова мода н раскош." II ми ово тврдимо, али ћемо томе још додати и ово двоје: нерадиност и хрђава подела рада. Што се неких места тиче: као н. пр. Србобрана, то не можемо толико рећи да је народ не радин, јер се то види веВ по томе што тамошњи земљеделци боље стоје него икоји у српству. АлиЕемо у толико пре пребацити, што се економија као свугде у нас, тако и тамо врло једнострано води. Ако нема зрна на тавану, ако у том преваре године, као ове последње, ето дуга и пропасти, а чим ратар посрне ми на нос паднемо. Еод западних народа се економија друкчије ехваћа. Ту се ни стопе земље не остави а да се не употреби; ту ни једна радена снага не једе лебац бадава; ту нема никад времена за благовање и одмарање као код нас готово по пола године; ту се уз главну пољску радњу предузима још и сваки други економски посао, који само ијоле прихода донети може. Где се уз засевање з^мље са зрном негујејош свиларство, кованлук, повртарство, воЕарство, виноделство, подиже марва чисто благородне пасме, гдс се репа у велико заоађује са усевом заједно те се и марва рани и шеБер цеди из ње, где се силна живина негује ради продавања меса, јаја и скупог перја. где се рибе расплоЈјују вештином но сваком поточиЕу и држе у рибњацима, — где се подрањују и друге корисне животиње ради коже, крзна животиње (као што су питоми зечеви, корњаче и т. д,), — где велим све те радњетако једна уз другу иду, ту је и друкчији материјални напредак него у нас сиромашних Србаља. Да ли се могу све ове споменуте радње и код нас са економијом пољском тесно скопчати иутомобиму радити, као тамо није нам сад задатак, да овде о томе говоримо. — али не можемо а да једну од тих радња. коју смо изабрали за предмет о коме овде пишемо не споменемо и не препоручимо, која је иначе тешко скоичана не само са пољоделством него и са положајем и животом свакога човека. Тумис.тимо подизање дрвеЕа и воћака. Пре свега ћемо рећи коју о важности воћа. Ни једна врста ране човечије, ни какав рукосад човечији није тако важан као воћка. ГОта вреди воћка види се отуд што свето писмо описује рај као башту засађену најлеппгам воћем. 1 сам ђаво зна боље него ми шта воћка вреди. Он је на јабуку преварио Еву а не на шунку. Па и данас и сами ми ма да незнамо зашто, дајемо јабуку ономе кога највећма волемо, тим

показујемо да нам јабука вреди вите него итта, да нам вреди толико као срце наше, јер тиме казује момак девојци или девојка момку, да му даје срце, па на јабуку кад се женимо задобивамо жену као ^аво Еву. Ако ти неће јабуке неће ни тебе. Еако је воћка један од највећих дарова божијих, ма. да није о њој све нознато било, опет је људма још од памтивека омиљела. Највећи цареви и царице пазили су је још од пре три хиљаде и 500 година. Чувена башта краљице Семирамиде најбољи је доказ томе. Па Еир па Александар велики пазили су воћку. Славни грчки песник Омир не може да се нахвали воћа. Римљани сви имаше вртове богате воћем, па чак и по дивљим пределимо расађиваше га. Римски цар Проб засади лозу у Срему, но по највише расад воћака прихвати Франачки цар Еарло велики, у нас свети Сава и краљеви лозе Неманића, у МаЈкара велики Лудвиг, у Аустрији цар Максимилијан, Марија Терезија а у Француза Лудвиг ЈУ. Све дакле најбољи људи, који седеше кадгод на престолима, а честит поштује само оно гато је ваљано, знатан човек оно, што је знаменито. По овоме долазимо прво да речемо, да је воћка најздпавија и најприроднија рана човечија, мила женскињу и мушкињу, деци и старцима и да нигди није добар знак кад га ко неволе. Воће је врлолака рана, уједно и напој, лако се разнаје ако је покварено, а ко ће знати каква чуда има у оним сосовима што незнаш ни на шта миришу ни на шта ударају. Воће је најбржи и рајјеФтинији ручак За њега ти не.треба ни ватра ни лонац, оно је готово чим је узрело. Воће је наслада цару и сиромаху и ако не можемо имати таке дворе као у цара, таких интова као у њега, можемо јести воћа као и он а бог ме, кад и кад и боље. У томе сиромах ако је вредан може цару раван и бољи бити. Са! да поремо даље. Човеку је то већ у крви да своју околину улепшава за то да му постане милија. Најприродиији и најдражији украс наше земље, предела, села. вароши, вртова, улица, поља и домова јесу и остају дрвеће и воћке. — По наса!)еном дрвеђу и воћу оценићеш и вредност. укус развијену свест, ваепитање* радиност и интелигентност народа у једном пределу или месту. Ето како и кокико утиче племенита воћка и на земаљску лепоту предела једног и ваљаност становништва. Чувени немачки писац поучних приповедака за народ, Чоке, каже : де нађешвоћа ту се стани и наћеш честите људе. Наука пак учи, а свако и без тога јасно види да су они предели и места, пак и саме поједине улице и домовисила здравији и питомији, гдејепуно засареног воћа, него где је пустош и земљапоплављена ОТрОВНИм баруштинама, (НаставкНе се.)