Глас народа

326

Тежег греха што на земљи није. Није оно гуја у процепу, Нит' је писка змаја огњевита, Нит' је лелек дембел калуђера, Нит' је вриска српскијех матера, Што већ мора мушки пород клети, Већ је оно сужањ у тавници.

У сужањство што је запануо У жље руке крвнијех Маџара И Њемаца њиних господара, Не народа већ њиних власника, Не с кривице ни са воље своје, Нит' са тешке кавге убојите, Већ са коби и зависти клете, II са друштва са Срб-Соколова Са поштења што су образ Србу, И са дјелом што му примјер дају, Он непишти јунак у тавници Већ он гуди гусле јаворове А уз гусле богу ти се моли Молећи сеев овако' збори: „Ој природо дивна непостижна „Радениче свети, сиљни, невидљиви,

„Еоји владаш небом и земљама, „Који владаш људством и светов'ма, „Вогом тебе поштуједу људи, „Богом боже и богородице, „Авај Боже и Богородице! „Авај ти је живу трунут тешко, „Самујући живу сахрањену, „У каменој зиЈјеној гробници „У гробнипи у клетој тавници „У тавници клета Варадина, „Крај Дунава каменога града, „На крајини китњастога Срема, „А у сусјед бјела Нова Сада, „Да б' рад чега неби ни жалио, „Већ на правди Бога истинога, „Рад образа српског и поштења, „II рад чланства српске омладине, „И са дружбе са Срб-Соколови, „И рад братске и слободне речи, „И са коби и зависти клете „Коловора рада нечистога „Ренегате паше Аста-бега, „И уходе Ђор5'-бег СтраВимира, „Ц дервиша аге Самујила." (НаставиЕе се.)

СЕОСКИ НАТАРОШ (НаставакЛ

— „Не него ми се допада она њена мирна збиља оно поуздано владање као да у рукама има све штоједном женскињу у њеном добу треба. Волем је и због тога, што је солгабировљева рањеница ајферовала због ње, и једнако ме запиткивала, какавјеона управо род вама." Попа је ме^у тим лего и заспао, попадија је морала у авлију, да надгледи живину, и натарош се препоручи: пруживши руку попиној лепој ћери, коју ова нехтеде одмах примити. — А ви се баш срдите? — Не срдим се, поправи се попина ћерка и пружи руку натарошу. — Збогом! — Збогом! Поздравите солгабировљеву — госпођицу рањеницу кад одете, и тим ипак рече попина ћерка срдим се.

ПРЕПИС ОПШТИНСКЕ ЗЕМЉЕ НА ЦРКВЕНО-ШКОЛСКУ ОПШТИНУ. Два и по месеца после „нобл бала" рибње чорбе кнежеве и „вечере попине" већ је од жупаније дошло допугатење да се препишу на црквено-школску општину по закључку политичне општине до 300 ланаца земље. Нико протестирао није. Немцима је општина дала за школу њихов део у готовом новцу, а

исто и Шокцима, но једиих је и другиврло мало,те им и део не би већи. Сада је ваљало да црквена општина прими поклон, па да се уговор сачини и спроведе. Али неки се 5ано излегао па буши на чвору, одвраћа народ, подбадајући га тиме: де ће наша марва пасти. Невидејадни, дадок суони марва да нетреба и не вреди им за другу да се брину. Већ се многи црквени општинар изјавио против примања поклона Шта ће они нама наше да поклањају? Наше је тамо, а наше овамо, наше уцрквеној а наше у политичној општини. Председник црквене општине беше ваљанкаокнез и исто је тако мислио, као да је један човек кнези председник. Председник дакле учини кнезу по вољи, захвали на председништву и предложи за председника натароша, који је покренуо мисао о поклањану земље школи и цркви па нека је и изврши.Председник је мислио на ауторитет натарошев. Њега волу, али и зазиру. Власт је, а друго учен је па се неће усудити свака шуша зуба помаљати. Натарош је увидио да су председникови разлози основани и пристао је на то да ће бити председник ако га скупштиаа изабере. Скупштинато једногласно учини. Нови председник често је сазивао одбор и тује износио на решење ствари, које су одбору по вољи биле, а сваком је приликом покушавао да их обаве-