Глас народа

339

наиђе на отпор, јер народ није хотео добровољно предати својега оружја, једине обране своје. У то доба стигне Дервиш паша на Грахово са војничком силом и ужвати навјеру Јакова ДаковиНа, који није хотио предати оружја, него се био затворио у својој кули су шездесет момака, те се за десет дана борио против несуразмјерно веВе силе турске, али ипак нијееу га могли Турци на силудобитн него на приЈевару. Баш на св. Јована по Божићу 1852 предаде се Јаков на вјеру Турцима, али они вјером иреврнуше, те поробише Грахово и иоведоше везана Јакова са сином Антом пут Мостара. Тада Лука бијаше у великој невољи, јергаТурци бјеху опколили, с једне стране Омер паша а сдруге Дервиш паша, при том нема му најбоље узданице Јакова, кога Турци већ бјеху на велике муке уморили на Доловима за Клобуком, водеБи га пут Мостара, не би ли овијем уморством преплашили народ. Истина да Омер паша још није био заискао Зупцима оружја, али се Лука томе сваки час надао, јер око Требиња веИ је Омер био покупио рајино оружје само неколико Требињана оставише куИу и огњиште, те се одметуше у планину, јер нијесу хотјели предати оружја, него су жртвовали све своје да сачувају понос и слободу, знајуПи да Србину без оружја нема живљења меру Турцима. Покрај свијех незгода Лука није клонуо духом, него позвао све Зупце на састанак, те им рече куда Турци ( мјерају кад разоружају рају. Зато, рече, боље је свакому погинути, него се пред свијетомобрукати давши Турчину своје оружје, једино рајино спасење. Кад чу народ што Лука говори, сви из једнога гласа повикаше: прије Еемо сви изгинути, него се као жене без оружја предати на милост Турчину. Тада Лука радосно рече: хвала, браћо на таквој изјави, тако су нам и стари радили, па би било велико нздајство да проневјернмо што нам прадједови у аманет оставише. Та јунаци се рађају да живе н гину на бранику народа и потомству примјер остављају; па не дајмо да нас наши потомци проклињу, што нијесмо били кадри одржати слободе барколико нам стари оставише, Сад, браћо, ја морам сићи у Херцег-Нови, да опремим неке послове и упитам за савјет нашу браћу Новљане а у исто доба замолим, да нам пруже помоћи, ако буде до невоље. За то браћо, док се не вратим чувајте понос српски — оружје — као очи у глави. Ако би пак Омер паша дошао да купи оружје, одма мипоручите а ја ћу с мјеста доћи. Тако се Лука опрости с народом и оде пут Херцег-Новога. Исти дан кад је сишао у Херцег-Нови, стигне из Требиња Лука Петковић. Кад га Лука видје, одмах се Је јаду досјетио, те смијући се рече: оПетковићу, Добро дошао! не треба да ми причаш, знам које те Добро гони, али нека, само кад си здраво умакао.Ту поздравигае и Лука му јави како је Омерпаша поиупио по Требињу и око Требиња оружје, а он даје

измакао са још неколико друга, који нијесу жалили прегорјети своје имање за свој образ. У Херцег-Новоме оба остадоше два три дана, док опремише своје послове, па онда заједно одоше на Зупце. Чим су они на Зупце изашли, одмах Лука позва на збор да се договоре како ће се владати и шта ће чинити, ако дође Омер паша да узимље оружије. На овом збору бијаше одлучено, да се Турцима непредаје оружје, него да се отпочне борба на смрт или живот. На ту сврху образоваше неколнко чета, да стражаре да их не би Турци из ненада нанали. Ово четовање трајало је од прољећа 1852 до јесени 1857 године, а кроз ово вр-«јеме није се прохтјело Турцима да нокушају разоружати Зупце. Луци бак порастоше крила, јер многи јунаци херцеговачки ускочише и дођоше својој брађи у помоћ те се чете јако умножише. Кад видје Вукаловић да се његова снага све већма шири, одлучи, договорно саостаћом дружином, позвати све херцеговачке главаре на састанак у Бијелу Гору у Јастребицу, теда се ондје договоре, како да сви заједнички раде. За то изабраше Луку Петковића, који знадијаше свеглаваре, и послаше да их у име Вукаловића нозове на састанак. Лука Петковић часа не почаси, него оде најпре у Бањане и позва Јована БаћовиБа и Ђока Радова Миљанића, главаре од Бањана, на уречени састанак. Отолен нође исти Лука у Пиву и зазва Жарка Љешевића и Арсенија Гаговића, главаре одПиве.Затијем оде у Дробњаке, те позва Милутина Башовића, Милована Караџића и попа Милована Томића, главаре Дробњачке. За овијем пође у Шаранце и позва њихове главаре: Зука Раичевића.и ЈоксимаКнежевића. Јоште сазва главаре од Никшића: Васка Оздрнића и Саву Ђурђевца; од Рудина: Вука Алексића и Рада Бабића; од Гаика: гласовитог јунака попа Богдана Зимонића и Тома Вукомановнћа; испод Голије позва: Дуку Канкараша. Сви дакле ови главари радо послушаше Лучину поруку те дођоше у Бијелу Гору вишекуће Вукаловића на уречени састанак у сеитембру 1857. године. Мјесец дана сви су поменути главари остали у Бијелој Гори, договарајући се и испитујући околности, док на пошљетку одлучише, да се заратинаеве стране с Турцима. Ту ухватише тврду Божју вјеру да ће сваки на своју страну ударити, док чује даје Лука Вукаловић започео рат с Турцима. Као ненарушиви печат ове заклетве, свисеиз једне чаше причестише и побратимише, обећавши међусобно, да ће један за све а сви за једнога живот прегорјети, На овоме се растадоше те еваки оде својој кући, да се спреми, кад нукне пушка, да је сваки готов на својем крају, Одмах иослије овог растанка. ЛуказаједносаПетковиђем пође на, Петиње, да јаве Кнезу Даиилу како су они намислили заратити с Турцима' и да моле номоћи.

*