Гледишта

stavlja dobit privredne organizacije kao „racionalnu kalkulativnu stavku”. Ukratko, iz „kvazi robe” i „kvazi tržišta radne snage”, čiju institucionalnu osnovu čini radnikova lična svojina nad radnom snagom, stigli smo do „kvazi vrednosti” ili „obračunske cene radne snage kao kalkulativne kategorije” koja predstavlja delom „kalkulativne troškove za samoupravnu organizaciju proizvođača” i delom učešće u dobiti. Na taj način, kako tvrdi Ceme, on je ~dokazao" da u našem samoupravnom kolektivnom sistemu i dal j e deluje zakon cena za sve proizvodne faktore... a da zakon raspodele rezultata privređivanja deluje drakčije nego u tržišnoj privredi sa privatnom svojinom nad sredstvima za proizvodnju, mada zakon cena ne možemo isključiti iz raspodele” (str. 1321). Ako sam shvatio Čemeovu misao, on ovde predlaže strukturu cene u obliku: materijalni troškovi plus kalkulativni troškovi rada (kvazi vrednost radne snage) plus dobit. Sličnost sa formulom c+v+m je očigledna uz korekciju da radnik može da učestvuje u dobiti. Sto se danas može naći ne retko i u savremenom kapitalizmu. I posle svega kao ocena društvenog i ekonomskog položaja radnog čoveka: to ipak sve ne znači da je ~naš radnik u najamnom odnosu, da je ta kategorija u suprotnosti sa radničkim samoupravIjanjem” (str. 1321). Ostaje da se upitamo koje su karakteristike najamnog radnog odnosa?

MEIODOLOŠKE I DRUSTVENE OSNOVE TEORIJE RASPODELE DOHOTKA