Гледишта

Slavoljub Đukić: Propušteni trenutak naučne kritike, Borba, 5. XI 1967). Cini mi se, zato, da je moguć i dovoljan uopšten i kratak odgovor, bez ulaženja u pojedinosti i podrobna objašnjavanja, na sve izražene dezinterpretacije. Pri tome, ostaviću po strani i bez komentara izvrtanje smisla teksta pomoću istrgnutih rečenica, često prekrojenib i loše prevedenih ili protumačenlh na neadekvatan način, prepričavanjem nekih stavova i povezivanjem stvari koje nemaju nikakve veze itd. Pada u oči da su u svim dezinterpretacijama sasvim pobrkana dva predmeta odnosno dva moguća načina posmatranja partijskog sistema: jedan predmet predstavlja dosadašnja društvena realnost toga sistema, tj, njegovo određeno postojanje i funkcionisanje u zemljama koje su prešle na socijalistički kolosek: drugi predmet, pak, predstavlja partijski sistem budućeg socijalizma koji se samim tim i ne može posmatrati kao društvena realnost. U pogledu prvog, svako iole naučno posmatranje i analiza usmereni su na određene i dovoljno poznate i proverljive čmjenice i podatke; u pogledu drugog mogu se konstruisati samo izvesne pretpostavke i prognoze koje nije ni moguće ni potrebno apriorno i logički-spekulativno proveravati. Zato je sasvim neosnovano izvesne iskaze o prvom predmetu naprosto i mehanički projicirati na drugi ili, pak, obratno iz eventualnih pretpostavki i prognoza o budućem partijskom sistemu davati objašnjenja o onome što se u prošlosti u društvenoj praksi dogodilo. U mome tekstu ta dva predmeta su sasvim jasno i u potrebnoj meri odvojena i razlikovana, pa je zaista čudno što je drug D. Drašković u pokušaju da kritički osvetli sadržinu moga teksta ta dva predmeta sasvim pobrkao. Zato je sasvim izlišno njegovo dokazivanje da je bio istorijski nužan jednopartijski sistem u dosadašnjem razvitku socijahzma, tj. u zemljama u kojima je do sada izgrađivan socijalizam. To je opštepoznata i neospoma postavka, ali iz nje ne treba izvoditi zaključak da će i u budućnosti sve zemlje koje eventualno budu prešle na socijalistički kolosek imati isi takav partijski sistem. Još je upečatljivije i metodološki defektnije odsustvo mogućeg i neophodnog razlikovanja apstraktno-teorijske analize, s jedne strane, i konkretno-deskriptivnih razmatranja, s druge strane, što je, takođe, došlo do izražaja u svim dezinterpretaci jama. Moj tekst predstavlja pokušaj teorijske analize izvesnih slabosti jednopartijskog sistema, i to uopštavanjem 5 apstrahovanjem nekih osnovnih i sasvim poznatih iskustava, tj. polazeći od nekih značajnih činjenica i podataka iz razvitka niza socijalističkih zemalja, pa samim tim u njemu i nema konkretnih razmatranja o partijskom sistemu ove ili one zemlje, sa svim od gOA'arajućim osobenostima. Naravno, to ne znači da

154

DR STEVAN VRACAR