Гледишта

budućnosti mora se shvatati sa svim uslovnostiraa i ograničenostima koje ima i mora imati svaka hipoteza o strukturi i osobenostima budućeg socijaiističkog društva (npr., o odumiranju države, o iščezavanju postojećeg partijskog sistema, odnosno o nepostojanju biio kakvog obiika partijskog organizovanja ijudi itd.). Razume se, takva hipoteza, po samoj prirodi stvari, nije i ne može biti ni poenta, ni rezime, ni zaključak moga teksta, pa i odnosna stranica tako treba da bude posmatrana i ocenjivana. Na žalost, upravo zahvaljujući ideološkim stavovima čitalaca i interpretatora, ta stranica je pobudila, po svemu sudeći, iziizetnu i začuđujuću pažnju, pa i sve odgovarajuće dezinterpretacije (odnosno i dezinformacije za one koji se nisu neposredno upoznavali sa tekstom, nego preko raznih ideoloških dezinterp retaci ja). Pri tome, simptomatično je da svi različiti ideološki odjeci dotične hipoteze i pored nesumnjivo oprečnih povoda i načina svog izražavanja imaju neke zajedničke imenitelje, pa je i svaka dezinterpretaciia tekla, uglavnom, istim ili sličnim kolotečinama koje su stvorene u postojećim ideološkim strukturama u zemlji i inostranstvu. To je usledilo, pored ostalog, i zbog izrazitog povezivanja i uzajamne zavisnosti tih različitih ideoloških odjeka. Stoga nije čudno što je i jedan jedini naučni osvrt kod nas 2 ), reklo bi se, sasvim uklopljen u takve ideološke kontekste, po je i on opterećen istim metodološkim slabostima i pored toga što je dat u korektnora tonu i bez grub:h ideoloških insinuacija i invektiva (vid. Dragomir Drašković: O mogućnostima dvopartijskog sistema u socij alizmu, Giedišta, 11/1967, str. 1557—1566). Inače, u našoj javnosti pojavio se jedino kritički osvrt novinara lista „Borba”, koji predstavlja sumaran izraz i potvrdu nastalih ideoloških kontroverzi i dezinterpretacija (vid.

~6. Sasvim apstraktno i zasad sasvim hipotetički moguće je zamisliti i situaciju u kojoj nema opštenarodne političke organizacije, nego dvopartijski, pa i višepartijski sistem socijalizma. Možda će u budućnosti neka koalicija komunističke i socijalističke partije osvojiti vlast, i u eposi socijalizma ostati organizaciono-politička samostalnost partija, i, čak, rivalstvo, po obrascu vladajuća opoziciona partija. Ili, da u nekoj socijalističkoj zemlji ranije specifični jednopartijski sistem preraste u dvopartijski ili višepartijski sistem, ali na tlu snažnog i stabilizovanog socijalizma. Jer, ako dvopartijski ili višepartijski sistem sam po sebi nije ugrožavao nego upravo učvršćivao egzistenciju kapitalizma, zašto to isto ne bi bilo moguće u socijalizmu? U stabilizovanom kapitalizmu uticajne političke partije povlače za sobom mase, pa i grade svoju poziciju i politiku koristeći poverenje većine, odnosno oslanjajući se na dejstvo uticajne opozicije. Da li su uopšte moguće "masovne” političke partije na tlu socijaHzma? Razurae se, ovakve hipoteze mnogi marksisti skloni su da odbace kao apsurdne. Ali društveni razvitak je do sada dovodio do ostvarivanja ranije nepojmljivih ..apsurda". Uostalom, za sada je i prognoza o nestajanju svakog vida političkog organizovanja ipak samo prognoza, odnosno hipoteza. Übeđenost u njenu apsolutnu tačnost, na žalost, nije garantija njene neminovne ostvarivosti" (str. 97). Ta moja rasprava u celini je objavljena u časopisu Preg 1 e d, Sarajevo, 3/1966, str, 211—234, a citirana hipoteza nalazi se na str. 231. 2 ) Kada se ovaj moj osvrt već nalazio u štampi pojavio se broj 5—6/1967. časopisa ~Encyclopaedia moderna", Zagreb, u kome je objavljen komentar druga Jure Jurasa ~Još jedan značajan članak u ’Gledištima’ " (str. 388—389) i preštampan ceo tekst moga članka ~Partijski monopolizam i politička moć društvenih grupa" (str. 389—392) izuzev jcdnog malog pasusa, što, međutim, niukoliko ne remeti integralnost moga članka.

153

JEDNA STRANICA TEKSTA I MNOGI NESPORAZUMI 0 PARTIJSKOM SISTEMU U SOCIJALIZMU