Гледишта

nijih nerazumevanja, proizvoljnosti, pragmatističkih podmetanja, insinuacija, površnosti i laičkog reagcn vanja i rezonovanja. Pre svega, iz razloga koji su dobro poznati, neki dopisnici stranih ozbiijnijih ili bulevarskih listova lansirali su šokantne i senzacionalistički aranžirane informacije da se opet u Jugoslaviji javljaju „predlozi" i „zalaganja" u pravcu us J postavljanja dvopartijskog sistema, i to ni manje ni više u sklopu kod nas aktuelnih i vrlo intenzivnih razgovora o reorganizaciji SKJ (?!), pa je, čak, izbila na površinu i tendencija da se konstruiše novi „slučaj” jednog javnog i naučnog radnika i da se poveže sa nekim ranijim poznatim „slučajevima" itd. Cini se da je upravo to u velikoj meri neposredno motivisalo i druga Slavoljuba Đukića, novinara „Borbe”, da izrazi jedan vid „ograđivanja” naše javnosti ne samo od takvih dezinterpretacija već i od navodnih „razgovora” kod nas o dvopartijskom sistemu, odnosno od drugih vidova tumačenja moga teksta u našoj javnosti. Pri tome, on je pohitao da naglasi da „studija profesora Vračara” sadrži ~neprihvatljive stavove”, da se to mišljenje ~ne uklapa u programsku orijentaciju” pa je, shodno tome, izrazio i snažne prekore naučnim radnicima što nisu na vreme i na odgovarajući način reagovali, to jest kritički ocenili i opovrgli shvatanja izneta u mome članku. (Inače, ne ulazeći u sve aspekte ovog napisa, nalazim da se na osnovu svega što je napred rečeno može smatrati izlišnom svaka posebna polemika povodom takvih ocena i takvih poziva nauci). Posla toga je ponegde, čak, konstatovano da moj članak predstavlja izraz težnje za višepartijskim sistemom i frakcijama u SKJ (?!). Zaključujući ovaj svoj osvrt, smatram da je neophodno naglasiti da je kod nas već dosta dugo dmštvena nauka uopšte, pa i politikologija, usmerena na samostalno istraživanje najrazličitijih predmeta, odnosno da nije podređena dnevnopolitičkom pragma j tizmu i da nije utopljena u ideološke kontekste. Otuda ona ima odgovarajuću sfem autonomnosti i utoliko i zahvata i analizira različite predmete, pa i one koji su ideološki osetljivi. Pri tome, naravno, ni ona sama nije i ne može biti neka apsolutno „čista nauka”, to jest oslobođena odgovarajućih ideoloških primesa i čak velikih ideoloških nanosa. Sledstveno tome, ni ovaj moj osvrt ne treba shvatiti kao neki pledoaje za neku „čistu nauku”, već samo kao ukazivanje na okolnosti koje se nalaze u postojećim ideološkim stmkturama, a koje stvaraju doista nepogodnu atmosfem i čak nepremostive zapreke naučnim raspravljanjima o izvanredno značajnim pitanjima. 156

DR STEVAN VRACAR