Гледишта

sprovođenja privredne i dmštvene reforme ili su u vezi s njom. „Većina tih problema piše dr Stanković već je u više mahova sagledavana i pretresana ne samo u kmgovima naučnih radnika nego i na dmgim fommima i u dnevnoj štampi, naročito poslednjih meseci. Sto, međutim, zbunjuje, to je sporost sa kojom se pristupa njihovom rešavanju, iako je hitnost i neodložnost prevazilaženja današnjeg nezadovoljavajućeg stanja naše nauke u više mahova energično isticana.” Glavni razlog naše naučne aktivnosti predstavlja, po mišljenju dr Stankovića, „ ... još uvek nerešen odnos društva prema nauci i njenoj ulozi, uprkos svečanim deklaracijama na kompetentnim forumima... Još uvek u znatnom delu dmštveno-političkih i privrednih kmgova i ostale šire javnosti preovlađuje primitivistički stav da je nauka pretežno element kultume nadgradnje, samo jedna sfera dmštvene svesti, a ne u isti mah i pre svega izuzetno moćan faktor, organski uključen u proces opšteg društvenog razvitka, posebno razvitka materijalnih proizvodnih snaga. Iz takvog jednostranog stava proističu čak i takva mišljenja, ispoljena katkada i u merodavnim krhgovima, da se naša zemlja ne mora posebno angažovati u naporima za podizanje nauke na sopstvenom tlu, već da se može pretežno osloniti na naučna dostignuća dmgih, razvijenijih zemalja. Nije potrebno podvlačiti koliko su takva mišljenja kratkovida i opasna. Svakako se ne mogu poreći potreba i značaj korišćenja tuđih naučnih rezultata i iskustava, i svaka zemlja, čak i najrazvijenija, u većoj ili manjoj meri, crpe iz svetske riznice znanja i ne može pretendovati na potpunu au tarhiju. Ali primena tuđeg naučnog iskustva, pod specifičnim uslovima jedne zemlje, ne može biti mehanička i neposredna; ona zahteva prethodno primenjena i razvojna istraživanja da bi bila uspeš■ na, po mogućstvu čak i usavršena. Stoji činjenica, potvrđena iskustvom, da se porast

stupnja razvijenosti jeđne zemlje ne može obezbediti samo kroz oslonac na tuđa znanja i iskustva. Naša zemlja, koja iz građuje nove društvene odnose pod izuzetno teškim uslovima i uz to još ima ambiciju da ide sopstvenim i originalnim putevima, mora mobilisati sve svoje stvaralačke snage, u prvom redu naučnu delatnost, kako bi što pre stekla ekonomsku zrelost i snažno übrzala društveni progres. To, međutim, pretpostavlja korenitu promenu stava društva prema nauci, koju skučeni materijalni okviri svode danas na golo vegetiranje... Nerešen odnos društva prema naučnom radu i njegovim specifičnim potrebama posebno se ispoljio u današnjoj fazi našeg društvenog razvoja, kada su naučne ustanove finansijski osamostaljene i kada je, u nedostatku pogodnijeg meha nizma obezbeđenje njihovih materijalnih potreba znatnim delom prepušteno mehanizmu takozvanog „tržišta naučnih usluga”. To je u većini slučaja dovodilo do komercijalizacije i mtinskog prakticizma u delatnosti naučnih ustanova, jer su na „tržištu" imale prođu pretežno usluge mtinskog, kratkoročnog karaktera, posebno u oblasti tehničkih i prirodnih nauka, a u sasvim ograničenoj meri rezultati istraživanja i sam istraživački rad kao takav, posebno dugoročniji istraživački projekti. Ovakva praksa ima svoje korene u shvatanju da naučna delatnost, slično privrednoj, ima karakter robne proizvodnje, da su naučni rezultati vrsta robe koja je podložna principu trenutne ponude i potražnje tržišta, a što je u osnovi naučno neopravdano. Za razliku od privrednih, naučni „proizvodi” su unapred nepoznati i put do njihovog ostvarivanja uvek je skopčan sa većim ili manjim rizikom. Osobenosti naučnoistraživačke delatnosti takve su i tolike da se na naučnu produkciju ne mogu priraenjivati merila koja važe za privrednu proizvodnju.” vera ikonomova i

tatjana popov

347