Гледишта

(ima i takvili) biio je i onih (na prirner, prof. Bajt, prot. Bičanić, prof. Cveta Miakar, prof. Lavrać i Orugi) koji monetarnim faktorima pripisuju prvorazredni značaj i koje bi se, sa mnogo opravdanja, mime duše mogli svrstati medu monetanste. Takode una među njima i autora koji se osvrću i na kreditnu inflaciju, pripisujući joj manju ili veću, ali ipak sporednu uiogu. Uno što mi želimo nagiasiti jeste potreba održavanja nužnog sklada u robnonovčanim odnosima, u odnosuna glooame ponude i giobalne tražnje. Moramo priznati da je za nas nesiivatljivo da ima ekonomista koji su iii neobavešteni ili, čak, ravnodušni prema činjenici pridolaska ogromne koiičine novog novca na naše tržište roba i usluga, koiičine (od oko pola biiiona dinara godišnje u razdobiju 1962—1964), koja bi u odgovarajućoj srazmeri iz korena potresia i mnogo snažnije pnvrede. Kao i to, da se poiitika finansiranja privrede neograničemm kreiranjem novog novca može ignorisati ili smatrati kao opravdana mera ekonomske politike, biio da se to čini radi übrzanog razvoja iii radi nečeg drugog. Piaćati na taj način postignuti übrzani razvoj dugim vremenskim periodom nestabilnosti, zastoja i svakovrsnih teškoća koje neminovno zatim sleduju, čini nam se suviše visoka cena, s obzirom na posledice koje nisu samo ekonomske. Među uzrocima nestabilnosti iz „reaine” grupe pominju se neki koji imaju dugoročno, a neki kratkoročno dejstvo. Na primer, među prvima se navodi i naš privredni model i njegovi „ugrađeni destabilizatori”, pravna i politička stabilnost, tehnički progres, porast stanovništva, Ijudski faktor i stepen opšteg i stmčnog obrazovanja, kao i zaostajanje nerazvijenib podmčja. Mora se priznati da su sve to zaista značajni faktori, aii se isto tako može primetiti da su oni u našoj privredi stalno prisutni, i u periodu procvata kao i u periodu opadanja, i da stoga nedovoljno objašnjavaju uzroke koji su doveli do toga da jedan relativno stabiini uspon dođe u naglu stagnaciju. Izuzetak čini argumentacija prof. Vogelnika, koji je na osnovu opširnih i produbljenih demografskih studija utvrdio jednu važnu aktuelnu činjenicu: da se koeficijent pridolaska nove radne snage kod nas sa 127 u periodu 1956—1961. povećao na 204 u periodu 1961—1966, jer su nove generacije, koje su posle rata i brojčano bile povećane, stigle u svoje radno doba, što, razume se, može biti jedan od značajnih uzroka današnjeg porasta nezaposlenosti, a time i faktor opšte nestabilnosti. Za našu današnju temu još su mnogo interesantniji referati koji su se odnosili na kratkoročne uzroke. I njih, takođe, ima veliki broj. Među njima neki su težište bacili i na subjektivne faktore, tvrdeći da procesi koji su se kod nas pojavili posle reforme nisu potpuno sagledani, čak ni od naših stmčnjaka

205

KREDITNA POLITIKA I STA3ILNOST PRIVREDE